SRPSKA KOBASICA

                                 Srpska kobasica

Naravno, preko Drine se zove Kobasica Srpska. Ali koristićemo ovaj naziv u naslovu kako nas jezički polupismeni čistunci ne bi ukorili i skrenuli temu.

Dakle, ko je dao ime toj kobasici, ne zna se. U kom inspirativnom mesarskom nadahnuću je nekome palo na pamet te je tako nazvao, nije još otkriveno.

Međutim, vremenom se javio sinonim za ovu kobasicu: Narodna kobasica.

Tako je „krstio“ po nekim saznanjima jedan svršeni postdiplomac astrofizike.  Nikada nije mogao da dobije posao u struci, pa je upisao kurs za prekvalifikaciju preko Nacionalne službe za zapošljavanje i stekao zvanje: Diplomirani Mesar IV stepen. Odmah je dobio posao u novoj struci kod nekadašnjeg priučenog zidara koji se u tranziciji „snašao“ i postao vlasnik jedne moćne mesnoprerađivačke industrije.

Od samog početka čudno mu bi da se ta kobasica pravi od sastojaka koji su bar duplo puta skuplji od nje same. Kopkalo ga je i hteo je da vidi, ali mu nisu dozvoljavali da ode u deo pogona gde se ona proizvodi, obrazlažući da je recept za nju tajan, a on je tek novi u firmi... Kada stekne poverenje i budu sigurni da jednoga dana neće da oda tehnologiju izrade konkurenciji, biće upoznat u potpunosti sa svim onim što se u kobasicu stavlja.

 Došao je i taj dan, a u međuvremenu je prošlo nekoliko godišnjih doba. Bio je šokiran i u čudu kada je saznao od čega i kako se pravi Srpska kobasica.

Sirovinski sastav najjeftinije kobasice koji ne možete nigde pročitati je sledeći:

1.    Meso kome je istekao rok trajanja, pa je promenilo boju i počelo „malo da se oseća“.

2.    Otpad od mesa koji ne ide u roštilj meso.

3.    Meso više puta zamrzavano i odmrzavano da je izgubilo boju da ne može da se uvali kao „sveže“ a ima i čudan miris koji ne može da se definiše.

4.     Samlevene svinjske nogice koje nisu dimljene, pa ne može da se prodaju kao: „Hrana za pse i mačke“

5.     Samleveno dimljeno meso staro više godina sa kojeg su skinuti zeleni lišajevi i buđ, jer „kvare aromu“.

6.    Biber mleveni (ne smeta ako upadne i po koje celo zrno)

7.    Brašno iz ratnih rezervi.

8.   Domaća aleva paprika. Tu treba paziti da procenat mlevenog starinskog biber- crepa u alevoj paprici ne bude prevelik, jer je u većim količinama težak za   varenje. Inače, on služi da doda farbu alevoj paprici, a ona to prenese na kobasicu. Što je biber-crep stariji, to daje poželjniju, tamniju nijansu.

9.     Svinjske uši i repovi kada nije sezona piKtija.

10.  Kobasice iz predhodne ture koje se nisu prodale.

11.  So i vegeta.

12. Dimljeni goveđi jezici. Otprilike na 20 kg mase 3 kg jezika. Jedino što treba paziti da se prvo u potpunosti odmrznu, pa tek onda malo izdime.

13.  Beli luk uvezen iz Kine.

14.  Soja crvena. 

15. Prirodno crevo za kobasice. Neki izvori tvrde da se umesto prirodnog creva koristi i crevo za kobasice napravljeno od istog materijala od kog se prave jestive ženske gaćice. Lično u to ne verujem. Jednom sam zagriz'o te jestive gaćice... Dobro i liznuo. Imaju ukus voća. Da je crevo za kobasicu napravljeno stvarno od toga, kada se prži kobasica, kuhinjom bi se širio miris šljive ili recimo narandže, a ne smrad koji ni jedan aspirator ne može da neutrališe.

16.  Led ili voda

Ovo, odnosno H2O u različitim agregatnim stanjima, sam namerno napisao na kraju. Da li će da se koristi led ili voda, zavisi od tehnološke razvijenosti mehanizacije koja se koristi.

Ako se koristi mašina zvana centrifuga, odnosno posuda koja u sebi ima veoma oštre noževe (slične onim kao kod kosilice za travu) onda se stavlja led. Dosta leda. Naime, noževi se okreću velikom brzinom, pa se masa za kobasicu može upaliti, a led služi da se to spreči. Sad, moguće je da masa može i da eksplodira, obzirom na sastojke, pa je ovo ujedno i  preventivna mera u vezi zaštite na radu.

Znači, kada čujete u udarnim vestima da je neki pogon mesoprerađivačke industrije eksplodirao iz neobjašnjivih razloga, da znate da je to zbog toga.

Vodu koriste ovi manji i siromašniji pogoni za obradu mesa koji su tek na početku karijere, pa nisu još nabavili centrifugu. U plastičnu lodnu se stavi više puta mleveni sastojci za kobasicu. Uzme se hilti ili jaka bušilica i na nju se stavi mikser za polikolor. Ko je krečio, pravio glet-masu, lepak za pločice, lepak za fasadu, zna kako izgleda. Onda se istom metodom mešaju stojci za kobasicu kao što se recimo, meša toner u polikoloru. Da bi se sve to lakše izmešalo, doda se 10 % vode. Kao kod polikolora. (Piše na kanti).

Kako običan smrtnik da prepozna kojom metodom je pravljena Srpska kobasica.

Prosto. Ako su kobasice iste veličine, pre svega debljine, onda je pravljena u centrifugi. Svi sastojci su ravnomerno umešani i samleveni, tako da i bilo koji poprečni presek kobasice izgleda isto. Nije došlo, kako bi mesari rekli, do neravnomernog „kaliranja“ kobasice prilikom sušenja.

Ako je  pravljena na ovaj drugi način, mešanjem u lodni, onda sastojci se nisu ravnomerno rasporedili, te pojedine kobasice imaju više vode u sebi ili recimo užegle slanine, pa dok se dime zbog temperature voda ispari ili se slanina otopi. Zato je neka kobasica debela, neka skroz „skvrčena“, neka standardno kriva, a neka sva „ušinuta.“

Vratimo se mi našem astrofizičaru, postdiplomcu. Čovek nije mogao da veruje da neko može da kobasicu od najgorih crkotina nazove „Srpska“ i time je na nekin način brendira. Znao je da mnoge nacije imaju svoje kobasice i da su ponosni na to kako se prave i koliko su kvalitetne. Da nekom padne na pamet ovako nešto... Taj mora da bude pokvareniji od sastojaka od kojih se kobasica pravi.

Zato se svojski potrudio, iako mu je trebalo više meseci, da vlasnika firme u kojoj radi, nagovori da promeni naziv kobasice u Narodna kobasica, na osnovu kupovne moći većine stanovništva u Srbiji.

Tako je Srpska kobasica donila sinonom Narodna kobasica.

Zaključak:

Sami zaključite, a ja odoh u neku latinoameričku ambasadu da tražim azil jer sam odao najveću privrednu tajnu svoje zemlje.

Puno hvala:

Mom prijatelju sa twitter-a Edvardu Dimovskom što mi je odao tajnu oko aleve paprike i biber-crepa. Pre toga mi je stvarno bilo čudno što poloprivrednici sa Juga Srbije stalno otkupljuju stari crep. Ako bude neka frka, Edvarde šaljem ti DM u koju ambasadu da dođeš.

P.S. Da znate da se u roštilj meso stavljaju goveđa srca, da dobije što bolju boju. Za crveni papir već znate.

P.S Kriminalcima poručujem da ne plačkaju prodavnice više, već da provaljuju u pušnice po selima.