Kada čovek sretne ženu

Na ulici, u prolazu ili bilo gde, a ona neće da zastane da sa njim porazgovara

to je zato što:

1. Ne želi sa njim da razgovara. (Molio bih pojedine muškarce da ovo uzmu ozbiljno u razmatranje.)

2. Nekuda žuri da ne zakasni.

3. Nekuda žuri jer je već zakasnila i to „debelo“.

4.Kosa joj je prljava.

Sad, da objasnimo šta je kod žene prljava kosa, moramo prvo da kažemo šta spada u čistu... To vam je kosa oprana ujutru, isfenirana, ispeglana i šta več i koje već radnje sve žena preduzima u tu ranu zoru, ustavši sa drugim pevcima po srednjeevropskom vremenu.  Nasuprot njoj, prljava kosa je ona kosa oprana pred spavanje. Kako da znate da li je ženi kosa prljava? Simptomi su sledeći: Vezana je u rep, vezana je u punđu, ispletene su dve kikice ko da treba da pođe u predškolsko, zalizana je gelom ili nekim sredstvom i zabačena unazad (to je zato što „prljava kosa“ oprana sinoć se sve razletela, pa mora nekim kozmetičkim sredstvom da se dovede u red.) Nikako nemojte da brkate običnu ispletenu ili stilizovanu kiku i kosu vezanu u punđu koja se napravi uvrtanjem, prostim pokretom ruke. Ovo prvo je modni detalj, a ovo drugo je iz praktičnih razloga najčešće zbog vrućine, te se kosa na taj način skupi i vrat ostavi golim.  

5. Danima je brižljivo birala garderobu koju će da obuče, kosu sređivala, pažljivo šminkala u nadi da će da vas sretne. Čak je i vaše navike i kretanja pomno proučila kako bi sve ispalo „slučajno“. Onoga dana kada je izgubila svaku nadu, obukla se skroz neobavezno, našminkala ovlaš i sa kosom „skroz prljavom“ izašla na ulicu (skroz prljava kosa-oprana sinoć još pre Drugog dnevnika) desilo se da vas iznenada sretne. To je za ženu najveći horor! Užas! Katastrofa! Propala bi u zemlju da može! Dogodilo se nešto nepredviđeno, uhvaćena je skroz nespremna! Nije u kombinaciji u kojoj misli da može da vas omađija ako naleti „slučajno“ na vas!

Onda ona kada dođe kući, stane pred ogledalo i kaže sebi: „Dođe mi da se roknem!“  Što je bespotrebno. Većina muškaraca to ne primćuje jer nisu zaljubljeni u ženu kao celinu, već u pojedine egzotične delove njenog tela (trepavice, na primer.)  Tako da može da bude doterana perfektno, ali ako nije istakla onaj deo tela u koji je muškarac ludo zaljubljen, džabe. Dakle, može da bude sva idealna, al' on to opet neće da vidi,  jer gleda samo jedno... da vidi.

          E, sad ako je žena sve uradila, a muškarac ne reaguje to je zato što:

1.Ne zanima ga ona.

2.Ne zanima ga ona jer ga zanimaju muškarci.

3. Žuri da ne zakasni da uplati tiket u kladionici.

4.Žuri da mu se ne ugreje pivo.

5.Primetio je sve na ženi odavno, ali mu se najviše u stvari dopada njeno ponašanje, karakter, intelekt i unutrašnja lepota. Spoljašnju lepotu savršeno dobro vidi, ali na taj način da žena nikada ne shvati da je posmatra. Naravno pitate se kako mu to uspeva? Pa izvežbanim perifernim vidom. Vidi on sve, verujte. Bez problema može da opiše haljinu u kojoj vas je prvi put video, da je ona tanka baš onoliko koliko da se ne providi, da nema bratele, da je braon boje... Čak i sandale može da opiše u sitne detalje jer vas je posmatrao kako hodate. I ne brinite, priznaće vam on sve to jednom, sigurno.

                                          * * *

U stvari, zašto ja ovo sve pišem?

Ne mislim samo na ovaj post, nego na blog uopšte...

To je zato da ne bih radio na svojim ozbiljnim tekstovima i sebi dao neko sasvim dobro opravdanje da to ne činim. Ma koliko ozbiljno pisanje traži od čoveka da se emotivno unese i samim time od svega toga napravi mukotrpan i iscrpljujući posao, meni to donekle nije problem. Ono o čemu brinem je da ako ti tekstovi budu jednoga dana publikovani, dospu u ruke pogrešnih ljudi.

Odnosno žena.

Da odmah objasnim ko su one. To su žene koje su se udale ili žive sa nekvalitetnim muškarcima kojih je na ovim prostorima u izobilju. Neke je privuklo saznanje da mogu na taj način da vode udoban život, pojedine nisu ni shvatile šta rade uopšte, neke su htele da se udaju mangupa i glavnog „Baju“, želeći da mu nataknu kućne papuče misleći  da su time sve završile, neke su mislile da birajući određenog čoveka samim time dobijaju određen status u društvu (gospođe ministarke) i do dana današnjeg ne shvataju kolika je to malograđanština.

Mnogo je još primera, kao što je veliki pritisak od strane roditelja i frustriranost, pa je način da se to reši bežanje od kuće, udaja i trudnoća kako bi se sve osiguralo. Onda, posle izvesnog vremena, kada prođe sezona: „A kupus u kacu, a dete u kuću“ pa još nekoliko godina preko, shvate da je čovek za koga su se udale ljubomoran, opsesivan i mnogo gori od onih od kojih su pobegle.

Naravno, postoje i one koje su se udale za kretena jer su to i želele.

Zajedničko za sve ove žene je beg od stvarnosti. Ne svodi se to samo na antidepresiv ujutru, bensendin uveče, a vikendom obratno, nego i na poistovećivanje sa fikcijom i likovima koje bi oni želeli da budu u cilju popunjavanja velike emotivne praznine koje imaju u sebi.

Baš to me mnogo plaši. Posle svake pročitane priče plakaće i ronzaće danima. Shvatiće sve pogrešno, a sve priče su sa srećnim krajem. Desiće se paradoks u njihovim glavama.

Naravno, priče u sebi sadrže i po nešto blago potresno, ali su uglavnom fikcije. Ne spadaju u moj realan život, već plod mašte, ali su poneki delovi posvećeni osobama koje su ostavile dubok trag u mom životu...

Na kraju krajeva, evo i ovo što pišem sadrži u sebi određenu poruku i jedan deo teksta je posvećen nekome. Samo, molim vas, žene, ne pokušavajte da pronađete koji je to deo teksta, niti da dešifrujete. To nije „Da Vinčijev kod“, „Šifra za Rebeku“ ili nešto slično. Kojom god šifrom pokušale da otkrijete šta sam nekome poručio, ispašće vam isti rezultat:

„Plava riba, kljukana dinastija, Lokomotiva, okrug, trt, trt, trt,  zora, kundak, Vladika, fenjer, svastikin but, bubanj, pečat, penzija, pop...“

Isto kao u „Sumnjivom Licu“ od Branislava Nušića.

Kao što ste sve pogrešno „dešivrovale“ na početku vašeg neispunjenog života.

Ali jedna žena nije. Kada sam ja u pitanju, nije joj potrebna nikakva šifra. Dok ste vi ozbiljno čitale deo teksta njoj posvećen, ona se osmehivala.

I ne brinite, napisaće vama čovek vašeg života nešto samo što vi možete da razumete. Čim se završi utakmica.

Ili možda neće? Možda onaj deo vas u koji ste ga navele da se zaljubi, više ne izgleda kao nekada, pa je on odavno izgubio svaku inspiraciju?

Ja znam da sigurno neću. Kao što danas mogu da joj skinem sve zvezde sa neba, tako mogu sutra, za godinu dana, deset godina...

A znate zašto? Pa rekao sam vam. Zavelo me njeno ponašanje, karakter, intelekt i pre svega unutrašnja lepota.

E sad, to što je manekenski tip i prirodno lepa... Šta ću, poklopilo se.

I da znate da ima mnogo lepe noge. To je već od Boga. Ozbiljno. Evo, objasniću vam kako.

Sve nas Bog stavlja na iskušenja. Mene je stavio na mnoga životna iskušenja, od kojih su neka bila krajnje surova. To sam sa uspehom preživeo. Kad su žene u pitanju, sve one fatalne kojim me Bog kušao su imale debele noge. Zato sam ga zamolio sledeće: „Bože, celu jednu deceniju moj život su obeležile žene sa debelim nogama, što genetski, što stečeno takvim. Znam da mi se uskoro bliži ona poslednja, fatalna. Molim te, samo da nema debele noge!“ I bio sam strpljiv.

I vidite da kada od Boga i života tražite nešto malo i iskreno, on vam da sve.

                                           * * *

Kratak odlomak iz jedne ozbiljne priče.

Epilog:

Ptica, umirala je u mojoj ruci. Bila je toliko malena da nisam moga da je zagrlim. Privio sam je na grudi.

Svojom smrću, napokon, priznala je da me voli i to me ne boli; Boli me

v r e m e  za  koje je umirala...

...ako ikada ikome pođe za rukom da napiše Pismo mrtvoj ljubavi i u njemu objasni kako, zašto i koliko voli, ljubav sa ovoga sveta zauvek bi nestala i ljudi polako izumirali.

Zato ON i ONA u polumraku sklopljenih očiju postanu ONI,  urade nešto i desi se ONO.

ONO je upravo to što čoveku nastavi život posle smrti.

Ali ovoj knjizi nećete naći priču ONO. To je jedna posebna knjiga, sasvim drugačija od ove.

To je knjiga za decu.