Srpska kobasica
Naravno,
preko Drine se zove Kobasica Srpska. Ali koristićemo ovaj naziv u naslovu kako
nas jezički polupismeni čistunci ne bi ukorili i skrenuli temu.
Dakle,
ko je dao ime toj kobasici, ne zna se. U kom inspirativnom mesarskom nadahnuću
je nekome palo na pamet te je tako nazvao, nije još otkriveno.
Međutim,
vremenom se javio sinonim za ovu kobasicu: Narodna
kobasica.
Tako
je „krstio“ po nekim saznanjima jedan svršeni postdiplomac astrofizike. Nikada nije mogao da dobije posao u struci,
pa je upisao kurs za prekvalifikaciju preko Nacionalne službe za zapošljavanje
i stekao zvanje: Diplomirani Mesar IV stepen. Odmah je dobio posao u novoj
struci kod nekadašnjeg priučenog zidara koji se u tranziciji „snašao“ i postao
vlasnik jedne moćne mesnoprerađivačke industrije.
Od
samog početka čudno mu bi da se ta kobasica pravi od sastojaka koji su bar
duplo puta skuplji od nje same. Kopkalo ga je i hteo je da vidi, ali mu nisu
dozvoljavali da ode u deo pogona gde se ona proizvodi, obrazlažući da je recept
za nju tajan, a on je tek novi u firmi... Kada stekne poverenje i budu sigurni
da jednoga dana neće da oda tehnologiju izrade konkurenciji, biće upoznat u
potpunosti sa svim onim što se u kobasicu stavlja.
Došao je i taj dan, a u međuvremenu je prošlo
nekoliko godišnjih doba. Bio je šokiran i u čudu kada je saznao od čega i kako
se pravi Srpska kobasica.
Sirovinski sastav najjeftinije kobasice
koji ne možete nigde pročitati je sledeći:
1. Meso kome je istekao rok trajanja, pa je promenilo
boju i počelo „malo da se oseća“.
2. Otpad od mesa koji ne ide u roštilj meso.
3. Meso više puta zamrzavano i odmrzavano da je izgubilo
boju da ne može da se uvali kao „sveže“ a ima i čudan miris koji ne može da se
definiše.
4. Samlevene svinjske nogice koje nisu dimljene, pa ne
može da se prodaju kao: „Hrana za pse i mačke“
5. Samleveno dimljeno meso staro više godina sa kojeg su
skinuti zeleni lišajevi i buđ, jer „kvare aromu“.
6. Biber mleveni (ne smeta ako upadne i po koje celo
zrno)
7. Brašno iz ratnih rezervi.
8. Domaća aleva paprika. Tu treba paziti da procenat
mlevenog starinskog biber- crepa u alevoj paprici ne bude prevelik, jer je u
većim količinama težak za varenje. Inače, on služi da doda farbu alevoj
paprici, a ona to prenese na kobasicu. Što je biber-crep stariji, to daje
poželjniju, tamniju nijansu.
9. Svinjske uši i repovi kada nije sezona piKtija.
10. Kobasice iz predhodne ture koje se nisu
prodale.
11. So i vegeta.
12. Dimljeni goveđi jezici. Otprilike na 20 kg
mase 3 kg jezika. Jedino što treba paziti da se prvo u potpunosti odmrznu, pa
tek onda malo izdime.
13. Beli luk uvezen iz Kine.
14. Soja crvena.
15. Prirodno crevo za kobasice. Neki izvori tvrde
da se umesto prirodnog creva koristi i crevo za kobasice napravljeno od istog
materijala od kog se prave jestive ženske gaćice. Lično u to ne verujem. Jednom
sam zagriz'o te jestive gaćice... Dobro i liznuo. Imaju ukus voća. Da je crevo
za kobasicu napravljeno stvarno od toga, kada se prži kobasica, kuhinjom bi se
širio miris šljive ili recimo narandže, a ne smrad koji ni jedan aspirator ne
može da neutrališe.
16. Led ili voda
Ovo,
odnosno H2O u različitim agregatnim stanjima, sam namerno napisao na kraju. Da
li će da se koristi led ili voda, zavisi od tehnološke razvijenosti
mehanizacije koja se koristi.
Ako
se koristi mašina zvana centrifuga,
odnosno posuda koja u sebi ima veoma oštre noževe (slične onim kao kod kosilice
za travu) onda se stavlja led. Dosta leda. Naime, noževi se okreću velikom
brzinom, pa se masa za kobasicu može upaliti, a led služi da se to spreči. Sad,
moguće je da masa može i da eksplodira, obzirom na sastojke, pa je ovo ujedno
i preventivna mera u vezi zaštite na
radu.
Znači,
kada čujete u udarnim vestima da je neki pogon mesoprerađivačke industrije
eksplodirao iz neobjašnjivih razloga, da znate da je to zbog toga.
Vodu
koriste ovi manji i siromašniji pogoni za obradu mesa koji su tek na početku
karijere, pa nisu još nabavili centrifugu. U plastičnu lodnu se stavi više puta
mleveni sastojci za kobasicu. Uzme se
hilti ili jaka bušilica i na nju se stavi mikser za polikolor. Ko je krečio, pravio glet-masu, lepak za
pločice, lepak za fasadu, zna kako izgleda. Onda se istom metodom mešaju stojci
za kobasicu kao što se recimo, meša toner u polikoloru. Da bi se sve to lakše
izmešalo, doda se 10 % vode. Kao kod polikolora. (Piše na kanti).
Kako običan smrtnik da prepozna kojom
metodom je pravljena Srpska kobasica.
Prosto.
Ako su kobasice iste veličine, pre svega debljine, onda je pravljena u
centrifugi. Svi sastojci su ravnomerno umešani i samleveni, tako da i bilo koji
poprečni presek kobasice izgleda isto. Nije došlo, kako bi mesari rekli, do
neravnomernog „kaliranja“ kobasice prilikom sušenja.
Ako
je pravljena na ovaj drugi način,
mešanjem u lodni, onda sastojci se nisu ravnomerno rasporedili, te pojedine
kobasice imaju više vode u sebi ili recimo užegle slanine, pa dok se dime zbog
temperature voda ispari ili se slanina otopi. Zato je neka kobasica debela, neka
skroz „skvrčena“, neka standardno kriva, a neka sva „ušinuta.“
Vratimo
se mi našem astrofizičaru, postdiplomcu. Čovek nije mogao da veruje da neko
može da kobasicu od najgorih crkotina nazove „Srpska“ i time je na nekin način
brendira. Znao je da mnoge nacije imaju svoje kobasice i da su ponosni na to
kako se prave i koliko su kvalitetne. Da nekom padne na pamet ovako nešto... Taj
mora da bude pokvareniji od sastojaka od kojih se kobasica pravi.
Zato
se svojski potrudio, iako mu je trebalo više meseci, da vlasnika firme u kojoj
radi, nagovori da promeni naziv kobasice u Narodna
kobasica, na osnovu kupovne moći većine stanovništva u Srbiji.
Tako
je Srpska kobasica donila sinonom Narodna kobasica.
Zaključak:
Sami
zaključite, a ja odoh u neku latinoameričku ambasadu da tražim azil jer sam
odao najveću privrednu tajnu svoje zemlje.
Puno hvala:
Mom
prijatelju sa twitter-a Edvardu Dimovskom što mi je odao tajnu oko aleve
paprike i biber-crepa. Pre toga mi je stvarno bilo čudno što poloprivrednici sa
Juga Srbije stalno otkupljuju stari crep. Ako bude neka frka, Edvarde šaljem ti
DM u koju ambasadu da dođeš.
P.S.
Da znate da se u roštilj meso stavljaju goveđa srca, da dobije što bolju boju. Za
crveni papir već znate.
P.S
Kriminalcima poručujem da ne plačkaju prodavnice više, već da provaljuju u
pušnice po selima.
katastrofa! Naravno, to ne jedem, ali sam se pitala zbog čega se najgora kobasica zove Srpska, a ona ukusna Kranjska
ОдговориИзбришиIgrom slučaja ovo sam spoznao tako što mi je kum držao mesaru. Ali radio je sve pošteno, pa nije mogao da opstane na "tržištu". Lepo si primetila; mnoge nacije svoje kobasice prave od najboljih sastojaka, ponosni su na njih i daju im imena koja bliže određuje gde su one napravljene. Samo mi sve radimo naopako.
ОдговориИзбришиSram te bilo lazove . A u tebi , nicega srpskog .Ti si musliman , koji mrzi srpsko . Ajde ti u tursku i tamo pravi muslimanske kobasice; 3 kg suneta i 500 gr soli . Sramoto ljudskog roda ....
ИзбришиOdgovaram samo ljudima koji mogu Imenom i prezimenom da stanu iza svojih reći. Kao ja što činim.
ИзбришиOvaj tekst nije prije svega dobronamjeran, nema za cilj da opomene ni kupca ni proizvodjaca o kvalitetu vec je danas veoma popularno kritikovati ali bez podloge. Ako neka mesara pravi tako Srpsku kobasicu veoma je vjerovatno da ne postoji preparati koji mogu covjeka spasiti trovanja. S druge strane jedan Carnex je sigurno tako ne pravi, mada ne tvrdim da ni stavlja meso prve klase. Najveci svjetski proizvodjac kobasica i virsli Wudy ima sigurno vise smeca od Carnexa ali imaju tehnologa koji zacini vjestackim mirisom pecenice, pa imas jedan divan osjecaj da jedes meso. Takodje navodite banalnosti u kojima se vidi pokusaj ocrnjivanja domace kobasice primjerom uvezeni luk iz Kine... A da li vi mislite da Svajcarska kako i secer za cokoladu sama proizvodi i da mozda stavlja najbolje mlijeko, sta bi im ostalo za sireve onda... he he he kad izadjete malo iz svoje ulice znacete vise. toliko
ОдговориИзбриши