Od kad' ja pijem bambus

Od kad' ja pijem bambus

Od kada sam doživeo Otkrovenje. Tačnije, od onoga trenutka kada sam postao hrišćanin; kada sam Oca, Sina i Svetoga Duha iskreno primio u srce. Tada sam rešio da se vladam po božijim zakonima i savetima.

Posto sam tada mnogo pio, odlučio sam da krenem od onoga: „Umerenost u jelu i piću“. Ne znadoh tada koliko sam jeo. Stalno sam bio pripit, te se nisam ni sećao. Vidim nešto masno ujutru na košulji... Mora da je burek, al' ne znam koliko sam tog bureka pojeo... A ima i elemenata rol-viršle...

Zato sam rešio da budem umeren i u potpunosti izbalansiran u ovome drugom.

Pre nego objasnim kako ja putem svog Otkrovenja postadoh umeren u piću, da objasnim prvo ko su hrišćani. Bitno je da bi se razumelo ono što ću kasnije napisati.

Hrišćani su jevrejska sekta nastala baš pre mnogo, mnogo vekova. Od samog početka su propovedali zdrav život, zdravu ishranu i kupanje bar jednom u životu. Vemenom su shvatili da su previše zatvoreni i da im zbog toga preti nestanak. Zato su poradili na svojoj organizaciji i marketingu. To vam u današnje vreme dođe slično kao kompanija Coca-cola. Ta kompanija je na svom nastanku svoj glavni artikl gazirano piće kome dadoše naziv po sebi, prodavala u apotekama kao lek. Kasnije su postali svesni da prodaja njihovog proizvoda nije velika zbog ograničenog i zatvorenog tržišta i malog broja konzumenta. Zato su poradili na svojoj organizaciji i uložili puno u marketing. Pogotovo pred Božić. I sami to vidite. Otvori na radost.

I svi znaju da konzumiranje njihovog glavnog artikla ne valja i govore glasno ali se on sve bolje prodaje. I nema ko ne zna za njih.

Dakle, kao što rekoh, bambus pijem od kad sam primio hrišćanstvo. On se sastoji iz pola čase crnog vina i pola Coca-cole. Nit' je alkohol, nit' je sok. Umereno. Izbalansirano.

Još alokohol u vinu stvara zavisnost, plus je hristova krv. Coca-cola stvara još veću zavisnost; gazirana šećerna vodica obojena karamelom i sa ko zna kojim aditivima unutra. Tajna. Sveta tajna. U kombinaciji sa vinom, višestruko pojačava zavisnost od njega.

Zato ja rešenje nisam video u špriceru. On mu dođe kao neko razvodnjeno hrišćanstvo.

E sad, kada uđem u kafanu je nikada ne naručujem bambus. Uvek kažem šankeru:

-Daj mi jednu Coca-colu u čaši.

On me onda pita:

-Običnu il' duplu?

A ja zavisno od situacije i stanja moje hrišćanske svesti mu odgovorim. To je zato što neki put kombinacija ljudi koji to veče borave u kafani ima ponašanje koje podseća na stado, pa ako se desi da me izaberu za pastira njihovog, ne otkriju odmah moju tajnu. Najbolje je da sami dožive Otkrovenje kada shvate da je ta Coca-cola u čaši u stvari bambus.

Znam da neki neće da se slože sa ovakvim mojim ličnim komparativnim tumačenjem hrišćanstva i načinom na koji ja postadoh hrišćanin. Međutim, ako je pop mogao da ima švalerku (znam i koja mu je bila) i pojedine jedinke iz redova monaštva da rade to što rade, ne vidim zašto bi ovo bilo problem. Za svoj minuli kafanski rad ne očekujem državnu penziju kao što ju je dobio jedan vladika za svoj. Nemam ni Audi.

A zašto ja ne bih mogao da dam tumačenje, kada pojedine hrišćanske sekte kao što su recimo „Jehovini zaštićeni svedoci“ imaju neka svoja tumačenja, nadasve neobična sa potpuno promašenom suštinom? Za razliku od njih ja sam bar iskren.

Pogotovu sam iskren prema svojoj Mariji. Rekao sam joj stvari koje nisam rekao ni svojim prijateljima. U prvom razgovoru sa njom kao da mi je lupila neki doživotni serum istine.

objašnjenje pojmova, stranih reči i izraza:

kafana-mesto gde možeš slobodno da se napiješ. Može da bude kafić, restoran...

njegova Marija- ovde se misli na Mariju Magdalenu. Po nekim vanbiblijskim izvorima ona je Isusu Hristu bila žena i imao je sa njom potomstvo. Po biblijskim izvorima, on je njoj rekao mnoge stvari koje nije apostolima.

njegova Marija za one koji sve shvataju bukvalno- Pisac ovih redova ne umišlja da je Sin božiji, niti je njegova Marija Magdalena izmišljena ličnost. Ona postoji. Naravno, pravo ime joj nije Marija. Valjda ste shvatili.

Piće bambus u terapeutske svrhe

Jednom sam napisao sledeće:

Ni jedna žena ne može da me napravi ljubomornim koliko ja mogu da se napijem...

Pre nego što ovo objasnim, da kažem nešto o ljubomori. Ona je definitivno neko patološko stanje svesti i veoma je loša čovekova osobina ako je poseduje. Čovek može da prikriva ljubomoru dugo, ali se uvek u životu desi neki „okidač“ te ona ispliva na površinu. Ako neko tvrdi da ima leka za ljubomoru, onda on stvarno ne govori istinu u potpunosti. Može da se donekle suzbije, kontroliše, ali ne zauvek. Stvarno ne zauvek.

I pre nego što sam primio hrišćanstvo, ja nisam bio ljubomoran. Stvarno nisam. Ni na koga. Jedino što sam umeo da budem povređen. Naročito kada sam u fazi muvanja sa nekom ženskom osobom. Međutim, to žensko čeljade me nije namerno povredilo, već nehotice. Otkud znam? Pa jednostavno; ona je divna ženska osoba. Samo se u takve mogu zaljubim. U tamo nekog kretena nikada nisam  mogao. Pokušavao sam. Mnogo puta. Koristio sam i metodu autosugestije. Ništa.

Dakle, ona je divna ženska osoba i nije to uradila namerno. Prema njoj gajim zdrave emocije i trebam da brzo prevaziđem to moje stanje povređenosti. Nije ona kriva. Šta ja radim?

Odvojim jedno veče pa se napijem kao letva, što bi rekao naš narod. Naravno, pijem bambus. Sutradan i još bar dva dana posle me toliko boli glava i muka mi je da ja sve i da hoću ne mogu da pomislim o tome koliko sam emotivno povređen. Kad sve to prođe, prođe kao da je rukom odnešeno. To vam je isto kao recimo da vas boli noga, a vi uzmete pa se čekićem lupite po šaci iz sve snage. Onda vas šaka toliko boli da ne osećate koliko vas boli noga. Prosto. Ne može noga da vas boli toliko, koliko vi jako sebe možete da udarite čekićem. Po šaci.

Vremenom stekao sam iskustvo i dovoljno mi je bilo da se obeznanim od bambusa, a da sutra normalno funkcionišem. I sve je kako treba. Izlečen sam, a to je zato što prema toj osobi gajim zdrave emocije, a ne patologiju.

Kasnije, kada se smuvamo i budemo u vezi, ma sve je kako treba. To što će ona da izađe neki put sa svojim prijateljima i što može da se desi da je neko muva ne znajući da je sa mnom... Pa ispušiće. Tvrdo. Znam sigurno, proverio sam u svojoj dosadašnjoj praksi mnogo puta. I šta ja tu sad imam da budem ljubomoran ili ti povređen?

Znate, imam i ja prijatelje koji mi mnogo znače u životu. Oni recimo dobro znaju da sve ovo što pišem sam u stvari ja. Skoro mi jedan od njih upravo to i rekao. Poznaje me dobro. Ne vidim razlog zašto neko koga volim ne može da provede vreme sa svojim prijateljima.

Suština vam je u stvari sledeće:

Ako hoćete da vidite da li vas neko voli, morate mu dati potpunu slobodu. Ako ga ograničite i sputate, nikada nećete videti... I time samo pokazujete da vi njega u stvari ne volite iskreno. Ne treba neko da se plaši šta ćete reći, već da obožava ono što kažete. Ne pokušavajte da nekom date slobodu tako što ćete doneti odluku u glavi, jer to treba da bude vaše prirodno stanje.

Mnogo sam bambusa u svom životu popio da bih stigao do toga. To se ne uči. Takvim se postaje.

p.s. Pod slobodom se ne podrazumeva ono: „Slobodno mi peglom pregori košulju“ To spada u obične životne tehnikalije. Smajli. 

Kada čovek sretne ženu

Na ulici, u prolazu ili bilo gde, a ona neće da zastane da sa njim porazgovara

to je zato što:

1. Ne želi sa njim da razgovara. (Molio bih pojedine muškarce da ovo uzmu ozbiljno u razmatranje.)

2. Nekuda žuri da ne zakasni.

3. Nekuda žuri jer je već zakasnila i to „debelo“.

4.Kosa joj je prljava.

Sad, da objasnimo šta je kod žene prljava kosa, moramo prvo da kažemo šta spada u čistu... To vam je kosa oprana ujutru, isfenirana, ispeglana i šta več i koje već radnje sve žena preduzima u tu ranu zoru, ustavši sa drugim pevcima po srednjeevropskom vremenu.  Nasuprot njoj, prljava kosa je ona kosa oprana pred spavanje. Kako da znate da li je ženi kosa prljava? Simptomi su sledeći: Vezana je u rep, vezana je u punđu, ispletene su dve kikice ko da treba da pođe u predškolsko, zalizana je gelom ili nekim sredstvom i zabačena unazad (to je zato što „prljava kosa“ oprana sinoć se sve razletela, pa mora nekim kozmetičkim sredstvom da se dovede u red.) Nikako nemojte da brkate običnu ispletenu ili stilizovanu kiku i kosu vezanu u punđu koja se napravi uvrtanjem, prostim pokretom ruke. Ovo prvo je modni detalj, a ovo drugo je iz praktičnih razloga najčešće zbog vrućine, te se kosa na taj način skupi i vrat ostavi golim.  

5. Danima je brižljivo birala garderobu koju će da obuče, kosu sređivala, pažljivo šminkala u nadi da će da vas sretne. Čak je i vaše navike i kretanja pomno proučila kako bi sve ispalo „slučajno“. Onoga dana kada je izgubila svaku nadu, obukla se skroz neobavezno, našminkala ovlaš i sa kosom „skroz prljavom“ izašla na ulicu (skroz prljava kosa-oprana sinoć još pre Drugog dnevnika) desilo se da vas iznenada sretne. To je za ženu najveći horor! Užas! Katastrofa! Propala bi u zemlju da može! Dogodilo se nešto nepredviđeno, uhvaćena je skroz nespremna! Nije u kombinaciji u kojoj misli da može da vas omađija ako naleti „slučajno“ na vas!

Onda ona kada dođe kući, stane pred ogledalo i kaže sebi: „Dođe mi da se roknem!“  Što je bespotrebno. Većina muškaraca to ne primćuje jer nisu zaljubljeni u ženu kao celinu, već u pojedine egzotične delove njenog tela (trepavice, na primer.)  Tako da može da bude doterana perfektno, ali ako nije istakla onaj deo tela u koji je muškarac ludo zaljubljen, džabe. Dakle, može da bude sva idealna, al' on to opet neće da vidi,  jer gleda samo jedno... da vidi.

          E, sad ako je žena sve uradila, a muškarac ne reaguje to je zato što:

1.Ne zanima ga ona.

2.Ne zanima ga ona jer ga zanimaju muškarci.

3. Žuri da ne zakasni da uplati tiket u kladionici.

4.Žuri da mu se ne ugreje pivo.

5.Primetio je sve na ženi odavno, ali mu se najviše u stvari dopada njeno ponašanje, karakter, intelekt i unutrašnja lepota. Spoljašnju lepotu savršeno dobro vidi, ali na taj način da žena nikada ne shvati da je posmatra. Naravno pitate se kako mu to uspeva? Pa izvežbanim perifernim vidom. Vidi on sve, verujte. Bez problema može da opiše haljinu u kojoj vas je prvi put video, da je ona tanka baš onoliko koliko da se ne providi, da nema bratele, da je braon boje... Čak i sandale može da opiše u sitne detalje jer vas je posmatrao kako hodate. I ne brinite, priznaće vam on sve to jednom, sigurno.

                                          * * *

U stvari, zašto ja ovo sve pišem?

Ne mislim samo na ovaj post, nego na blog uopšte...

To je zato da ne bih radio na svojim ozbiljnim tekstovima i sebi dao neko sasvim dobro opravdanje da to ne činim. Ma koliko ozbiljno pisanje traži od čoveka da se emotivno unese i samim time od svega toga napravi mukotrpan i iscrpljujući posao, meni to donekle nije problem. Ono o čemu brinem je da ako ti tekstovi budu jednoga dana publikovani, dospu u ruke pogrešnih ljudi.

Odnosno žena.

Da odmah objasnim ko su one. To su žene koje su se udale ili žive sa nekvalitetnim muškarcima kojih je na ovim prostorima u izobilju. Neke je privuklo saznanje da mogu na taj način da vode udoban život, pojedine nisu ni shvatile šta rade uopšte, neke su htele da se udaju mangupa i glavnog „Baju“, želeći da mu nataknu kućne papuče misleći  da su time sve završile, neke su mislile da birajući određenog čoveka samim time dobijaju određen status u društvu (gospođe ministarke) i do dana današnjeg ne shvataju kolika je to malograđanština.

Mnogo je još primera, kao što je veliki pritisak od strane roditelja i frustriranost, pa je način da se to reši bežanje od kuće, udaja i trudnoća kako bi se sve osiguralo. Onda, posle izvesnog vremena, kada prođe sezona: „A kupus u kacu, a dete u kuću“ pa još nekoliko godina preko, shvate da je čovek za koga su se udale ljubomoran, opsesivan i mnogo gori od onih od kojih su pobegle.

Naravno, postoje i one koje su se udale za kretena jer su to i želele.

Zajedničko za sve ove žene je beg od stvarnosti. Ne svodi se to samo na antidepresiv ujutru, bensendin uveče, a vikendom obratno, nego i na poistovećivanje sa fikcijom i likovima koje bi oni želeli da budu u cilju popunjavanja velike emotivne praznine koje imaju u sebi.

Baš to me mnogo plaši. Posle svake pročitane priče plakaće i ronzaće danima. Shvatiće sve pogrešno, a sve priče su sa srećnim krajem. Desiće se paradoks u njihovim glavama.

Naravno, priče u sebi sadrže i po nešto blago potresno, ali su uglavnom fikcije. Ne spadaju u moj realan život, već plod mašte, ali su poneki delovi posvećeni osobama koje su ostavile dubok trag u mom životu...

Na kraju krajeva, evo i ovo što pišem sadrži u sebi određenu poruku i jedan deo teksta je posvećen nekome. Samo, molim vas, žene, ne pokušavajte da pronađete koji je to deo teksta, niti da dešifrujete. To nije „Da Vinčijev kod“, „Šifra za Rebeku“ ili nešto slično. Kojom god šifrom pokušale da otkrijete šta sam nekome poručio, ispašće vam isti rezultat:

„Plava riba, kljukana dinastija, Lokomotiva, okrug, trt, trt, trt,  zora, kundak, Vladika, fenjer, svastikin but, bubanj, pečat, penzija, pop...“

Isto kao u „Sumnjivom Licu“ od Branislava Nušića.

Kao što ste sve pogrešno „dešivrovale“ na početku vašeg neispunjenog života.

Ali jedna žena nije. Kada sam ja u pitanju, nije joj potrebna nikakva šifra. Dok ste vi ozbiljno čitale deo teksta njoj posvećen, ona se osmehivala.

I ne brinite, napisaće vama čovek vašeg života nešto samo što vi možete da razumete. Čim se završi utakmica.

Ili možda neće? Možda onaj deo vas u koji ste ga navele da se zaljubi, više ne izgleda kao nekada, pa je on odavno izgubio svaku inspiraciju?

Ja znam da sigurno neću. Kao što danas mogu da joj skinem sve zvezde sa neba, tako mogu sutra, za godinu dana, deset godina...

A znate zašto? Pa rekao sam vam. Zavelo me njeno ponašanje, karakter, intelekt i pre svega unutrašnja lepota.

E sad, to što je manekenski tip i prirodno lepa... Šta ću, poklopilo se.

I da znate da ima mnogo lepe noge. To je već od Boga. Ozbiljno. Evo, objasniću vam kako.

Sve nas Bog stavlja na iskušenja. Mene je stavio na mnoga životna iskušenja, od kojih su neka bila krajnje surova. To sam sa uspehom preživeo. Kad su žene u pitanju, sve one fatalne kojim me Bog kušao su imale debele noge. Zato sam ga zamolio sledeće: „Bože, celu jednu deceniju moj život su obeležile žene sa debelim nogama, što genetski, što stečeno takvim. Znam da mi se uskoro bliži ona poslednja, fatalna. Molim te, samo da nema debele noge!“ I bio sam strpljiv.

I vidite da kada od Boga i života tražite nešto malo i iskreno, on vam da sve.

                                           * * *

Kratak odlomak iz jedne ozbiljne priče.

Epilog:

Ptica, umirala je u mojoj ruci. Bila je toliko malena da nisam moga da je zagrlim. Privio sam je na grudi.

Svojom smrću, napokon, priznala je da me voli i to me ne boli; Boli me

v r e m e  za  koje je umirala...

...ako ikada ikome pođe za rukom da napiše Pismo mrtvoj ljubavi i u njemu objasni kako, zašto i koliko voli, ljubav sa ovoga sveta zauvek bi nestala i ljudi polako izumirali.

Zato ON i ONA u polumraku sklopljenih očiju postanu ONI,  urade nešto i desi se ONO.

ONO je upravo to što čoveku nastavi život posle smrti.

Ali ovoj knjizi nećete naći priču ONO. To je jedna posebna knjiga, sasvim drugačija od ove.

To je knjiga za decu. 

SRPSKA KOBASICA

                                 Srpska kobasica

Naravno, preko Drine se zove Kobasica Srpska. Ali koristićemo ovaj naziv u naslovu kako nas jezički polupismeni čistunci ne bi ukorili i skrenuli temu.

Dakle, ko je dao ime toj kobasici, ne zna se. U kom inspirativnom mesarskom nadahnuću je nekome palo na pamet te je tako nazvao, nije još otkriveno.

Međutim, vremenom se javio sinonim za ovu kobasicu: Narodna kobasica.

Tako je „krstio“ po nekim saznanjima jedan svršeni postdiplomac astrofizike.  Nikada nije mogao da dobije posao u struci, pa je upisao kurs za prekvalifikaciju preko Nacionalne službe za zapošljavanje i stekao zvanje: Diplomirani Mesar IV stepen. Odmah je dobio posao u novoj struci kod nekadašnjeg priučenog zidara koji se u tranziciji „snašao“ i postao vlasnik jedne moćne mesnoprerađivačke industrije.

Od samog početka čudno mu bi da se ta kobasica pravi od sastojaka koji su bar duplo puta skuplji od nje same. Kopkalo ga je i hteo je da vidi, ali mu nisu dozvoljavali da ode u deo pogona gde se ona proizvodi, obrazlažući da je recept za nju tajan, a on je tek novi u firmi... Kada stekne poverenje i budu sigurni da jednoga dana neće da oda tehnologiju izrade konkurenciji, biće upoznat u potpunosti sa svim onim što se u kobasicu stavlja.

 Došao je i taj dan, a u međuvremenu je prošlo nekoliko godišnjih doba. Bio je šokiran i u čudu kada je saznao od čega i kako se pravi Srpska kobasica.

Sirovinski sastav najjeftinije kobasice koji ne možete nigde pročitati je sledeći:

1.    Meso kome je istekao rok trajanja, pa je promenilo boju i počelo „malo da se oseća“.

2.    Otpad od mesa koji ne ide u roštilj meso.

3.    Meso više puta zamrzavano i odmrzavano da je izgubilo boju da ne može da se uvali kao „sveže“ a ima i čudan miris koji ne može da se definiše.

4.     Samlevene svinjske nogice koje nisu dimljene, pa ne može da se prodaju kao: „Hrana za pse i mačke“

5.     Samleveno dimljeno meso staro više godina sa kojeg su skinuti zeleni lišajevi i buđ, jer „kvare aromu“.

6.    Biber mleveni (ne smeta ako upadne i po koje celo zrno)

7.    Brašno iz ratnih rezervi.

8.   Domaća aleva paprika. Tu treba paziti da procenat mlevenog starinskog biber- crepa u alevoj paprici ne bude prevelik, jer je u većim količinama težak za   varenje. Inače, on služi da doda farbu alevoj paprici, a ona to prenese na kobasicu. Što je biber-crep stariji, to daje poželjniju, tamniju nijansu.

9.     Svinjske uši i repovi kada nije sezona piKtija.

10.  Kobasice iz predhodne ture koje se nisu prodale.

11.  So i vegeta.

12. Dimljeni goveđi jezici. Otprilike na 20 kg mase 3 kg jezika. Jedino što treba paziti da se prvo u potpunosti odmrznu, pa tek onda malo izdime.

13.  Beli luk uvezen iz Kine.

14.  Soja crvena. 

15. Prirodno crevo za kobasice. Neki izvori tvrde da se umesto prirodnog creva koristi i crevo za kobasice napravljeno od istog materijala od kog se prave jestive ženske gaćice. Lično u to ne verujem. Jednom sam zagriz'o te jestive gaćice... Dobro i liznuo. Imaju ukus voća. Da je crevo za kobasicu napravljeno stvarno od toga, kada se prži kobasica, kuhinjom bi se širio miris šljive ili recimo narandže, a ne smrad koji ni jedan aspirator ne može da neutrališe.

16.  Led ili voda

Ovo, odnosno H2O u različitim agregatnim stanjima, sam namerno napisao na kraju. Da li će da se koristi led ili voda, zavisi od tehnološke razvijenosti mehanizacije koja se koristi.

Ako se koristi mašina zvana centrifuga, odnosno posuda koja u sebi ima veoma oštre noževe (slične onim kao kod kosilice za travu) onda se stavlja led. Dosta leda. Naime, noževi se okreću velikom brzinom, pa se masa za kobasicu može upaliti, a led služi da se to spreči. Sad, moguće je da masa može i da eksplodira, obzirom na sastojke, pa je ovo ujedno i  preventivna mera u vezi zaštite na radu.

Znači, kada čujete u udarnim vestima da je neki pogon mesoprerađivačke industrije eksplodirao iz neobjašnjivih razloga, da znate da je to zbog toga.

Vodu koriste ovi manji i siromašniji pogoni za obradu mesa koji su tek na početku karijere, pa nisu još nabavili centrifugu. U plastičnu lodnu se stavi više puta mleveni sastojci za kobasicu. Uzme se hilti ili jaka bušilica i na nju se stavi mikser za polikolor. Ko je krečio, pravio glet-masu, lepak za pločice, lepak za fasadu, zna kako izgleda. Onda se istom metodom mešaju stojci za kobasicu kao što se recimo, meša toner u polikoloru. Da bi se sve to lakše izmešalo, doda se 10 % vode. Kao kod polikolora. (Piše na kanti).

Kako običan smrtnik da prepozna kojom metodom je pravljena Srpska kobasica.

Prosto. Ako su kobasice iste veličine, pre svega debljine, onda je pravljena u centrifugi. Svi sastojci su ravnomerno umešani i samleveni, tako da i bilo koji poprečni presek kobasice izgleda isto. Nije došlo, kako bi mesari rekli, do neravnomernog „kaliranja“ kobasice prilikom sušenja.

Ako je  pravljena na ovaj drugi način, mešanjem u lodni, onda sastojci se nisu ravnomerno rasporedili, te pojedine kobasice imaju više vode u sebi ili recimo užegle slanine, pa dok se dime zbog temperature voda ispari ili se slanina otopi. Zato je neka kobasica debela, neka skroz „skvrčena“, neka standardno kriva, a neka sva „ušinuta.“

Vratimo se mi našem astrofizičaru, postdiplomcu. Čovek nije mogao da veruje da neko može da kobasicu od najgorih crkotina nazove „Srpska“ i time je na nekin način brendira. Znao je da mnoge nacije imaju svoje kobasice i da su ponosni na to kako se prave i koliko su kvalitetne. Da nekom padne na pamet ovako nešto... Taj mora da bude pokvareniji od sastojaka od kojih se kobasica pravi.

Zato se svojski potrudio, iako mu je trebalo više meseci, da vlasnika firme u kojoj radi, nagovori da promeni naziv kobasice u Narodna kobasica, na osnovu kupovne moći većine stanovništva u Srbiji.

Tako je Srpska kobasica donila sinonom Narodna kobasica.

Zaključak:

Sami zaključite, a ja odoh u neku latinoameričku ambasadu da tražim azil jer sam odao najveću privrednu tajnu svoje zemlje.

Puno hvala:

Mom prijatelju sa twitter-a Edvardu Dimovskom što mi je odao tajnu oko aleve paprike i biber-crepa. Pre toga mi je stvarno bilo čudno što poloprivrednici sa Juga Srbije stalno otkupljuju stari crep. Ako bude neka frka, Edvarde šaljem ti DM u koju ambasadu da dođeš.

P.S. Da znate da se u roštilj meso stavljaju goveđa srca, da dobije što bolju boju. Za crveni papir već znate.

P.S Kriminalcima poručujem da ne plačkaju prodavnice više, već da provaljuju u pušnice po selima.

Svaki čovek je lud dok ne dokaže suprotno

                   

Tačnije, bez obzira što nema pravosnažnu sudsku presudu kojom se upućuje na psihijatrijsko lečenje. Da, stvarno. Ovo je zemlja _____________( u prazan prostor upiši zemlju u kojoj živiš), u kojoj tako nešto nije potrebno.

Samo te javno mnjenje dokonih alapača oba pola proglasi ludim i eto ti... Sad ti, ako si lud, uhvati se u koštac sa njima i dokazuj da nisi. Lud. Igraćeš na njihovom  terenu na kome oni dobro igraju utakmicu spletkarenja.

Još kao mlad čovek, pre više od dve decenije, dok sam se bavio ozbiljnim temama i tekstovima koji se podvode pod književnost, napisao sam:

Danas biti lud, to je sasvim normalno. Biti normalan? E, to je skroz ludo!

Tada sam shvatio nešto; što se više trudiš da svi vide da si  normalan, to te oni većim ludakom prave. Zato je najbolje da se praviš lud.

Ne znam da li ste primetili kada razne babetine ili kretori pijačnog barometra kažu za nekog:

Fin mladić, stalno mi se javlja i kaže: Dobar dan... Prema meni je korektan!

A ono mladić narko diler, maltretira sve oko sebe, „bije reket“ poslastičaru i kome zna šta još sve radi...

Ili kada kažu za nekog: Baraba, nasilnik, tuče ženu...

Ono čovek miran, povučen i nikad se nije ženio. Ali vi to tada, primajući informaciju, ne znate; povedu vas emocije i izrečeno prihvatite kao tačno, ne proveravajući. Tek posle mnogo godina saznate da tu ženu koju je tukao nikad nije ni imao. Naravno, za tog čoveka koji nikome ništa nije skrivio, najverovatnije ni nikog uvredio, je kasno za naknadnu istinu.

Zato, pravite se ludi da bi vas označili kao normalne. Doduše, nikada nećete moći da budete osoba iz prvog primera. Niste u stanju da u potpunosti savladate mimikriju i na spoljni izgled postanete takvo maloumno biće. Međutim, ima nešto što na ovim prostorima možete da iskoristite bez problema. To su sva ona stradanja koja su nam se dešavala u prošlosti. Najbolje je da se osobama koji spadaju u kretore javnog mnjena prvo malo približite i upoznate ih. Onda sačekate povoljan trenutak i pitate ih:

Da li znate da li neko skoro namerava da kolje svinju?

Naravno da će odmah da ih interesuje zašto pitate. Vi im recite sledeće:

Pa nisam od rata ništa, ono znate nožem, pa ako bi mi neko ko kolje svinju dao samo da je bocnem... Ja ću da je likvidiram iz prve, neće ni da se gicne. Ma, hvata me malo nervoza, nisam odavno...

Bez obzira što mrava niste nikada zgazili, a kamoli pomislili da nečasna dela činite, morate u potpunosti da odglumite ulogu.

Znate šta će se onda desiti? Ako mislite da će svima da pričaju da ste vi neko ko je poludeo u ratu, grdno se varate. U mozgu ima da im se upali lampica za uzbunu koja kaže da ovaj može da mi naudi ako čuje da pričam nešto loše za njega. Bolje je da ćutim, ili koristim uobičajenu frazu kada me neko pita šta mislim o njemu:

Fin mladić, stalno mi se javlja i kaže: Dobar dan... Prema meni je korektan!

I uvek će tako reći, bez obzira što po mojim uputstvima, sa vremena na vreme kada ih sretnete treba da se namrštite i ne javite uopšte.

E sad.... Oni što su stvarno ludi nek ne lutaju oko toga kako će sebe da predstave normalnim. Jedini način da im to uspe je da se bave politikom. Političari na ovim prostorima su istinski manijaci koji sebe i svoj sistem vrednosti predstavljaju normalnim. To im ide lako zbog jedne stvari; ako ste primetili oni koji praktikuju nauku koja se zove Psihijatrija su u stanju da svakome postave dijagnozu. Čak i zdravom čoveku i prepišu mu terapiju. Ali ne i političaru. On je taj koji postavlja i smenjuje načelnika odeljenja ili direktora psihijatrijske klinike. Zato je političar u očima domaće nauke savršeno mentalno zdrava osoba.

Mi ostali smo ludi dok ne dokažemo suprotno.

Ali mi sada znamo caku, pa namerno nećemo ništa da dokazujemo.

                                                 * * *

Kao što rekoh na početku, kao mlad čovek, bavio sam se raznim ozbiljnim razmišljanjima. Tada sam imao dva straha, odnosno dve dileme:

Prava je bila da li će jedna ženska osoba da me ostavi. Tu dilemu sam brzo rešio. Ostavila me.  

Druga dilema koja me mučila da li zemlja u kojoj živim ima budućnost, obzirom da je sve neizvesno i nalazi se na dnu civilizacijskog ponora...

Do skoro sam mislio da je bez budućnosti, ali nisam u pravu. Ova zemlja ima budućnost i evo kako ona izgleda:

Rođen sam i živim u    Srbiji.   Jednoga dana ovo će biti normalna zemlja.

Dvoglave krava će davati duplo više mleka za razliku od starih izumrelih rasa sa jednom glavom. To je i logično; krava sa dve glave može duplo više da jede u jedinici vremena nego krava sa jednom glavom i samim time je produktivnija. Sama će sebe da muze, pakuje mleko i lupa datum na ambalaži.

Ljudi će nositi posebne uređaje na zadnjici koji skupljaju prdež i pretvaraju ga u čistu energiju koja će biti pogon za drugi uređaj koji služi za individualno letenje. Svi će da budu avijatičari. Nosiće lepa plava odela.

Srbija će u budućnosti biti išto što su sada zemlje bogate naftom. Mala Krsna biće srpski Dubai.

Sve će se to ostvariti zahvaljujući vizionarskom delovanju političara u sadašnjosti. Tajno, uložiće ogromna sredstva u razvoj i proizvodnju vrste pasulja koji kod ga čovek konzumira, izaziva veliku količinu gasova. Ono što je nafta danas, taj pasulj biće u budućnosti. Pojedeš 2. kg tog pasulja i stvoriš dovoljno goriva da za vikend odletiš za Pariz.

Na žalost u toj normalnoj budućnosti koja nas čeka, postojaće period kada će demokratija biti ukinuta. Desiće se to kada za predsednika Srbije bude izabran Jang Ce Petrović, potomak kineske emigrantkinje koja je u Srbiju došla krajem dvadesetog veka, trbuhom za kruhom, odnosno stomakom za pirinčem. Nju će da oženi, kako bi dobila stalnu vizu, Srbin prezimena Petrović za 10 000 e tadašnjih, da bi vratio dug prema kladionici. Jedne večeri vratiće se kući pijan iz kafane, uvući u ženin krevet i začeće lozu vladara na ovim prostorima.

Naravno, ljudi u ovom delu sveta su ponosni i prkosni i stvoriće se oružani pokret otpora. Kao bazu za gerilski način ratovanja koritiće isušeni, rastinjem obrasli, lijanama isprepleten kanal Dunav-Morava-Vardar. Krili bi se oni po šumama i gorama, ali njih u budućnosti neće biti; biće raskrčene kako bi se zasadio pasulj.

Taj rat trajaće dugo. Predugo.

Pobediće na kraju uporni gerilci zahvaljujući jednoj činjenici; pred kraj rata jedna populacija ljudi postaće nacija i definisati sebe kao takvom. Vodiće tajne pregovore sa gerilom i izdejstvovaće za sebe najpovoljnije uslove po okončanju rata. Ti uslovi podrazumevaće besplatno zdravstvo, lečenje i dostupnost lekara 24 sata dnevno tokom cele godine. Postojaće ambulante na svakom koraku kao danas što su trafike.

Pogađate, ta novorođena, većinska nacija u budućnosti zovu  se umišljeni bolesnici ili hipohondri.

O njima i njihovom životu uz tabletu ujutru, na podne i naveče, drugom prilikom.

Sada nemam vremena. Iz budućnosti uz pomoć vremenske mašine dolazi Terminator kako bi sprečio opstanak hipohondarske nacije. Neće on da fizički spreči rođenje vođe tajnih pregovora tako što će da ga likvidira kao na filmu. Imaće drugi zadatak. Da postane ministar zdravlja i napravi rasulo i haos u zdravstvenom sistemu.

Uskoro treba da mi dođe pouzdan čovek i donese diplomu o završenom fakultetu za menadžment u medicini. Naravno master. Nije bila jeftina, ali kada je zdravlje nacije u pitanju, to nema cenu. Sutra ujutru se učlanjujem u jednu političku partiju i odmah postajem njen predsednik na lokalu.

Za budućnost ima nade. Ona nije ni mračna, ni svetla. Ona je u našem slučaju smešna. U stvari, nama se budućnost smeje. Svaki put kada uključimo TV ili pogledamo u novčanik. 

Odoh. 

Milisavljeva doktorska zakletva

Hipokratova zakletva

1. Ne čini štetu. Pogotovo kada otvaraš bombonjeru ili drugi poklon od pacijenta.

2. Upakovanu bombonjeru ili drugi poklon ne prosleđuj dalje dok ne proveriš da li ti je pacijent u njega upakovao pare.

3. Ne deli pacijente na osnovu toga koji su ti viski doneli.

4. Nosi stalno stetoskop oko vrata kada si obučen u belo da te ne pobrkaju sa mesarom.

5. Uvek prepisuj bromazepan i brufen.

6. Pacijentima koji su se davili u moru, daj infuziju „slani rastvor“, a onima koji su se davili u reci, „slatki rastvor".

7.Ne deri se u hodniku bolnice ili ustanove na pacijente zarad dostojanstva svoga, to je rezervisano za čistačice.

8.Budi evropski orjentisan. Pacijentima uzimaj pare u evrima ili po prodajnom kursu za taj dan.

9. Nikome ne prepisuj smrtonosni otrov i ako on to želi, al' ga savetuj da primi neproverenu vakcinu kada je pandemija.

10. Sve što saznaš prilikom vršenja svoje profesije, a tajna je zadrži za sebe do prvog odlaska u kafanu ili kod prijateljice.

11.Sve što ne sme biti tajna proglasi tajnom zarad dobrobiti pacijenata i profesije.

12.Tvoje kolege nek ti budu braća i bratski delite sve što dobijete od pacijenata.

13.  Nipošto ne priznaj da si specija  lizaciju dobio kao član stranke ili preko veze jer je osoba koja ti je to omogućila iz istog sela kao i ti.

14. Insistriraj da ti se svi obraćaju sa: „Doktore“ i van radnog vremena.  

15. Piši uvek nečitko jer se apotekari u slobodno vreme bave razbijanjem pisanih tajnih šifri AL Kaide tako da će tebe lako da razumeju.

16.Idi stalno na specijalizacije i seminare ali ne otkrij prvi da te jedino interesuje kad će ručak.

17.Nemoj da si mrzovoljan na poslu ako u prvih sat vremena nisi nekome uzeo bar 50 evra, desiće se do kraja radnog vremena.

18.Budi član sindikata obavezno jer ti to omogućava da ne moraš da učestvuješ na protestima zdravstvenih radnika za Prvi maj, praznik rada.

19. Neka ti svedoci ove zakletve budu svi dosadašnji ministri zdravlja. Ako te neko optuži za kršenje iste, zaspi ga pojmovima na latinskom.

Zakleh se!

KITA CVEĆA

Zaokruženo 18

Mali dečak

igra se kitom

cveća

što donese

čika

sa brkovima

crnim

mami na dar

Zatim

nahrani

ribicu

u akvarijumu

da bude

lepa

jer mama reče,

hvatajući kitu:

Daću ti večeras

ribicu

zlatnu!

Zarđali kavez

Zarđali kavez

Da, mi u kavezu živimo; zarđalom i zaključanom katancem sopstvenog neznanja i naivnosti. Drugi su nam krivi, al' u poslednje vreme ne pominjemo Turke jer gledamo njihove serije na TV. Muški se dive odlučnošću glavnih likova, a žene pate jer su da je glavni glumac gay. Kao da su mogle koliko sutra da ga u svoj krevet odvedu, a debelog i flegmatičnog muža iz istog očas posla izbace.

Kada te iste ljude pitaš da li znaju šta je ašik merak oni to doslovce prevedu i misle da je to naslada u zavođenju. U mislima odmah žale što nemaju vremeplov da se vrate u istorijsko razdoblje kojim je obuhvaćen predmet njihovog maštanja.

E, u ono vreme to je kod turskih vlastelina značilo i naslađivanje seksualnim odnosom sa maloletnim dečacima. Pretpostavljam da to niste znali. Ako ste još i fanatični obožavalac benda Riblja Čorba, prvenstveno zbog mnogih svojih neostvarenih ljubavi, onda treba da znate i ovo; to je nekadašnji sleng iz kraja '70 godina prošlog veka i odnosi se na tečnost koja štrcne na kraju muškog samozadovoljavanja.  Znači, nije ono što se kašikom kusa i srče ako je vruće.

Hoću reći da kod nas većinsko stanovništvo prihvata sve zdravo za gotovo i bukvalno. Savršeno je normalno da je informacija iz nekog tabloida prihvati kao da je u potpunosti tačna. Dakle, komšinica od najbolje drugarice frizerke koja se druži sa sestrom od tetke poznate ličnosti koja joj je sve u poverenju rekla za drugu jednu poznatu ličnost je doslovce i tačno prenela u skandalozan segment iz života te ličnosti koja više nije linost već obično đubre. Naravno sve je to autoru teksta potvrdila šurnjaja te osobe i dodala (al' to nije objavljeno) da je kao mala bila oduševljena igrom Gluvi telefoni.

Konstrukcija mozga osobe koja veruje u ovakve informacije je takva da prihvata samo ono što njoj odgovara. Tačno je sve što se napiše za osobu koja ona ne podnosi iz najčešće patoloških razloga. Međutim, ako se napiše nešto za osobu koja ona obožava, to je onda kleveta jer svi mrze predmet njenog psihijatrijskog ushićenja i žele mu zlo. Naravno ako je političar u pitanju onda žele loše i naciji i budućim generacijama.

Kada bi takva osoba umesto toalet papira koristila novine koje čita i dupe bi joj upilo informacije. Desila bi se prava sinergija zadnjice i mozga. Da sam javna ličnost iz domena njihovih shvatanja oni bi poverovali i ovom naslovu desno:

Međutim, ljude koje želim da naznačim ovde su oni koji stalno pominju kako se nešto radi na zapadu. Od tog zapada su videli obično Grčku gde su kao mali išli na letovanje, Bugarsku gde su išli u šverc devedesetih, Mađarsku dok je bila u tranziciji gde su išli da kupuju jeftine sireve. Sada se bave politikom i za njih su zemlje EU kao i birokratija u Briselu nešto idealno i savršeno. Nikada nisu živeli realan život u toj Evropi, al' su zato čitali i išli na razne edukacije. Takve ljude možete da vidite u jednom našem mikrokosmosu koji se zove lokalna samouprava.

Kad vam oni kažu kako je u razvijenim zemljama Zapadne Evrope, nemojte baš da im verujete. Najčešće izmišljaju kako bi ono što oni rade ispalo normalno. Mnoge stvari rade, realizuju i sprovode pogešno tvrdeći da je ispravno. Zato sam im svojevremeno smontirao klip i postavio na kanalu youtube kako bi ih demantovao fotografijama koje sam lično načinio. I ne da vide samo oni, već i ljudi koji neznaju kao je živeti u normalnoj zemlji jer su ih političari strpali u jedan zarđali kavez koji se zove Republika Srbija, kako bi njima lakše manipulisali. Pa pogledajmo: 

http://www.youtube.com/watch?v=DRAV13G7rh0

Da je samo ovo u pitanju bilo bi dobro... Ima tu još mnogo stvari koje sigurno znate. Jedna od njih je da oni političari koji krešte o Evropi su najviše rođaka i partijskih nesposobnjakovića zaposlili u državnoj upravi. 

Ono što me najviše nervira je odnos prema životinjama. Kod nas je odavno donet zakon o dobrobiti životinja koji prepušta određene nadležnosti lokalnim samoupravama koje po tom pitanju nisu učinile ništa ili sve naopako. Jedan od dobrih primera je postavljanje znakova koji se odnose gde pas ne sme biti uveden, gde sme biti pušten sa povodnika ili gde obavezno mora biti na povodniku. Fotografija koju vidite desno gore je načinjena ispred jedne psihijatrijske klinike na zapadu i znači da ako ste sa psom, on u krugu klinike motra biti na povodniku. Dozvoljen je ulaz vlasnicima sa psima, jer pas može biti specijalizovan kao recimo vodič slepih ili da služi kao pas u terapeutske svrhe, a najčešće može da se desi da vlasnik neme gde da ostavi psa, a mora hitno kod doktora. Da ne pominjem da su na toj klinici pre više od pola veka skinute rešetke sa prozora i stavljena pancir stakla kako se pacijenti ne bi osećali kao u zatvoru, da staza napravljena pre trideset godina izgleda isto kao i kada je napravljena i da niko od zaposlenih nema lažnu diplomu ili je specijalizaciju dobio kao član partije, a bio najgori student. Fotografija ispod je pas u javnom prevozu koji se ponaša kulturnije nego većina ljudi kod nas kada se voze istim. 

Kada bi kod nas slepa osoba sa svojim psom vodičem htela da uđe u bolnički krug, sveznajući portiri bi mu privezali psa za prvu banderu i onako slepog pustili da sam traži zgradu u kojoj je doktor kod koga idu na pregled. U međuvremenu bi psi lutalice, koji su tu domaći, napravili pauzu u razvlačenju medicinskog otpada iz kontejnera i napali slepca iziritirani što maše štapom koji mu služi da opipa predmete ispred sebe. (Ako ne verujete, uzmite štap i mašite ko' slepac ispred čopora pasa lutalica).

 Te pse lutalice smo stvorili mi, ljudi. Dobar deo tih pasa ima vlasnike ali su oni u sivoj zoni. To su oni neodgovorni ljudi koji čuvaju mešance i koje mrzi da ih šetaju pa su se dosetili da samo otvore kapiju i puste psa da lunjza ulicama. Naročito leti; što da Džeki laje celu noć u dvorištu pa da od toga ne mogu da spavaju, kada može da ode u drugi deo grada i da urla celu noć nekom drugom pod prozor.  Kad takav pas napadne nekog, onda oni nemaju pojma čiji je i prave se blesavi. Pošto ne vakcinišu pse i ne sterilišu, ti psi se pare. Onda oni jednostavno te štence kad malo ojačaju stave u kutiju i odnesu u neki park. Najčešće u park preko puta moje kuće. Takvi ljudi nikad ne odgovaraju za svoj nemar jer zakon nije isti za sve, a pogotovu ako su familja sa nekim koji radi u inspekciji ili članovi stranke.

Znate ko obično odgovara i plaća kazne? Vlasnici koji propisno čuvaju svoje ljubimce i vode o njima brigu iz ljubavi. Znam mnogo takvih. O ovome bih mogao do sutra da govorim jer je usko blisko poslu kojem se bavim.

Zbog takvog odnosa prema građanima i ostalog, lično bih stavio na ulazu u zgradu moje lokalne samouprave ovaj znak ( fotografija desno):

On kaže da kroz tu ulicu ne smeju da prolaze konji.

Da zaključim na kraju:

Dok ovo pišem nemam ništa na sebi. Ako ne verujete pročitajte članak u sledećem broju Tuploida sa eksluzivnim paparaco fotografijama.

Poruka lične prirode: To što si ti glasala za Nikolića, a ja nisam ne znači da nisam čovek za tebe. Ne živim u zarđalom kavezu jer nikada nisam dozvolio da me u njega strpaju. Ona fotografija na kojoj se vide dvoje mladih ljudi ogrnutih u različite nacionalne zastave kako se ljube je najverovatnije slikana ispred gimnazije Aleksa Šantić u Mostaru. Znam jer sam tamo išao u školu, samo jednu drugu, vojnu. Tako nešto sam ja uradio još pre mnogo godina. Doduše, bez zastava i ne na istom mestu, već kod jednog kompleksa posvećenom borcima iz Drugog svetskog rata.

I uhvatio nas čuvar, al' to nije bitno.

Zato prihvati sledeći izazov: Uzmi naprednjačku zastavu, a ja ću da maznem zastavu ovim demokratama. Ako kojim slučajem ne možeš da nađeš, a ja ne uspem da ukradem, kupićemo kod Kineza zastave, sigurno ima. Onda nam posle toga ostaje samo da se ogrnemo i ljubimo ispred opštine.

Tako kavezi prestaju da postoje i revolucije počinju. 

Za one koji vole Prevera

Preveru 1999

Te noći

nad mojim gradom

nije kišilo

već

padale su bombe.

Ti si bila mrtva

pijana

dok sam te nosio

kroz kratere

kući

nisi razlikovala

krstareću raketu

od proleća,

kao kuče koje je neko

šutnuo,

donji veš koje je neko

dvaput iskuvao,

vatromet na nebu

je zasijao

i svi su

putem satelita

videli

da si

po mojim leđima

povratila

Kad sam te doveo

kući

Ono

majka plete

otac nije u ratu

on je u podrumu

vuče vino iz bureta

crevom

u pauzi rakiju...

Oooooooo

kakva je budalaština

rat

pogotovo na ovim

prostorima,

kada sam hteo

da usput

u krateru

vodimo ljubav

nisi mogla,

a

imali bi smo

siguran seks

jer projektil

dva puta

na isto mesto

ne pada.

Lažni car Šćepan Mali vaskrsao u sajberspejsu

Lažni uvod

Mnogo puta sam govorio o tome kako je u Srbiji sve lažno, pa i sama država. Ona ne postoji. Samo je imitacije države i njenih institucija. Kao kada kupite poznatu robnu marku patika u kineskoj prodavnici. Liči iz daleka i na prvi pogled, ali kada ih obujete za kratko vreme vam izađu žuljevi i noge vam smrde.

Tako danas izgleda živeti u Srbiji.

Kad većina naroda nije u tim kineskim patikama, onda odmara i vetri noge živeći u jednom paralelnom univerzumu koji se zove društvene mreže.

Te društvene mreže na kojima stanovništvo Srbije najčešće biva se zovu facebook i twitter. Uzgred, pišu se malim slovom, sem naravno ako nije početak rečenice.

Pravi uvod

Pre svega da kažem da su meni društvene mreže omogućile da pronađem prijatelje sa kojima sam pogubio veze zbog rata i stradanja na ovim prostorima devedesetih. Mogu sa njima da razgovaram na vrlo dostupan način, da saznam kako su i da vidim kako izgledaju oni i njihovi najbliži.

To je odlična stvar. Globalna komunikacija i brzo prenošenje informacija. Svima dostupno. Loši mogu da budu samo ljudi koji ih koriste i zloupotrebljavaju. O njima bih ovde govorio. Da pređem odmah na stvar.

Profili

Pravi profil- iza njega stoji osoba sa pravim imenom i prezimenom. Bez obzira kakve stavove iznosio, iznosi ih lično.

Pravi profil organizacije- iza kojeg stoji stvarno neka organizacije i ovlašćeni administrator, jedan ili više njih.

Pravi dvostruki profil- koga čine najčešće muž i žena ili devojka i momak. Dve individue spojene u jednu na slici. Zajednički čet u kome verovatno muškarac diktira a žena kuca... Postoje neke kompozicije za klavir koje su pisane da se sviraju u četiri ruke, pa je vrlo moguće da osobe koje stoje iza ovog profila kucaju zajedno na jednoj tastaturi. U četiri ruke i sa četiri prsta ukupno.

Pravi profil kučnog ljubimca- uglavnom maska za poker. Neki put je i stvarno na profilu kućni ljubimac, a vlasnik administrator. Da budem iskren, ponekad mi igleda obratno; kao da vlasnicima kućni ljubimci pišu statuse. Na to najčešće posumnjam kada vidim da ima manje pravopisnih grešaka nego obično.

Lažni pravi profil- to je kada neko drugi uzme indentitet neke osobe, a ta osoba stvarno postoji. Onda u ime te osobe iznosi mišljenja i komunicira sa ljudima. Takav profil može da bude satiričan, ali obično ide u drugu krajnost; nanosi štetu stvarnoj osobi.

Pravi profil lažnog intelektualca- to su vam oni koji o svemu imaju mišljenje, najčešće pogrešno.

Pravi profil pravog intelektualca- mitska ličnost.

Pravi lažni profil. Ima ih više vrsta:

a)  Lažni profil iza kojeg stoji osoba koja se plaši da javno iznosi stavove iz bilo kojih razloga.

b)   Lažni profil iza kojeg stoji osoba koja voli da spletkari, a da ne bude otkrivena.

c)   Lažni profil za izviđanje švaleracije. Njega najčešće naprave muževi i žene kako bi se uzajamno proveravali.

d)   Lažni profil za stvarnu komunikaciju za švaleraciju.

e) Lažni profil organizacije ili određene grupe ljudi. Na primer: Neki mečkar napravi bez predhodne konsultacije drugih iz branše profil Mečkari Srbije. Onda u ime svih iznosi stavove, od toga da njegova mečka najbolje igra do političkih. Vremenom se stvori utisak da su svi vlasnici mečki kao on. Ovde  kada kažem mečka ne mislim na auto, nego na pravu mečku, domaćeg medveda pripitomljenog i zakržljalog od slabe ishrane. Kako Japanci formiraju drvo „Bonsai“ tako naši ljudi formiraju domaću mečku. Kad bi naša mečka srela Grizlija, on bi crko' od smeha.

f)   Lažni lažni profil- iza njega obično stoje pravi ljudi kojima lako možete da saznate ime i prezime. Oni se u stvari ne kriju, već pišu pod drugim imenom. U književnosti se to zove pseudonim, u filmskoj industriji umetničko ime. Sigurno ste mnogo puta čuli za nekog glumca da mu pravo ime nije ono koje je potpisano u filmovima, već drugačije; često smešno ili teško za pamćenje. Takvi ljudi su najčešće vrlo duhoviti i originalni. Volim da čitam ono što oni ima da kažu i da ih pratim na twitteru gde im je stanište.

Naravno, među njima ima i onih ozbiljnih, ali se oni obraćaju populaciji u koju ja ne spadam.  

Postoje i pokušaji puke imitacije ovih profila. To su vam oni baksuzi koje je društvo izopštilo iz mnogih procesa, pa na ovaj način se trude da produže životni vek svojim glupostima. Oni budu brzo provaljeni i iz sajberspejsa proterani. Manje traju na mreži nego sapun kod narcisoidne osobe...

Znači, ima nas svakakvih. Ovo su tek neki od nas. O ostalima pište vi. Možete u komentaru, napišite blog o tome ili kako hoćete.