SRPSKA KOBASICA

                                 Srpska kobasica

Naravno, preko Drine se zove Kobasica Srpska. Ali koristićemo ovaj naziv u naslovu kako nas jezički polupismeni čistunci ne bi ukorili i skrenuli temu.

Dakle, ko je dao ime toj kobasici, ne zna se. U kom inspirativnom mesarskom nadahnuću je nekome palo na pamet te je tako nazvao, nije još otkriveno.

Međutim, vremenom se javio sinonim za ovu kobasicu: Narodna kobasica.

Tako je „krstio“ po nekim saznanjima jedan svršeni postdiplomac astrofizike.  Nikada nije mogao da dobije posao u struci, pa je upisao kurs za prekvalifikaciju preko Nacionalne službe za zapošljavanje i stekao zvanje: Diplomirani Mesar IV stepen. Odmah je dobio posao u novoj struci kod nekadašnjeg priučenog zidara koji se u tranziciji „snašao“ i postao vlasnik jedne moćne mesnoprerađivačke industrije.

Od samog početka čudno mu bi da se ta kobasica pravi od sastojaka koji su bar duplo puta skuplji od nje same. Kopkalo ga je i hteo je da vidi, ali mu nisu dozvoljavali da ode u deo pogona gde se ona proizvodi, obrazlažući da je recept za nju tajan, a on je tek novi u firmi... Kada stekne poverenje i budu sigurni da jednoga dana neće da oda tehnologiju izrade konkurenciji, biće upoznat u potpunosti sa svim onim što se u kobasicu stavlja.

 Došao je i taj dan, a u međuvremenu je prošlo nekoliko godišnjih doba. Bio je šokiran i u čudu kada je saznao od čega i kako se pravi Srpska kobasica.

Sirovinski sastav najjeftinije kobasice koji ne možete nigde pročitati je sledeći:

1.    Meso kome je istekao rok trajanja, pa je promenilo boju i počelo „malo da se oseća“.

2.    Otpad od mesa koji ne ide u roštilj meso.

3.    Meso više puta zamrzavano i odmrzavano da je izgubilo boju da ne može da se uvali kao „sveže“ a ima i čudan miris koji ne može da se definiše.

4.     Samlevene svinjske nogice koje nisu dimljene, pa ne može da se prodaju kao: „Hrana za pse i mačke“

5.     Samleveno dimljeno meso staro više godina sa kojeg su skinuti zeleni lišajevi i buđ, jer „kvare aromu“.

6.    Biber mleveni (ne smeta ako upadne i po koje celo zrno)

7.    Brašno iz ratnih rezervi.

8.   Domaća aleva paprika. Tu treba paziti da procenat mlevenog starinskog biber- crepa u alevoj paprici ne bude prevelik, jer je u većim količinama težak za   varenje. Inače, on služi da doda farbu alevoj paprici, a ona to prenese na kobasicu. Što je biber-crep stariji, to daje poželjniju, tamniju nijansu.

9.     Svinjske uši i repovi kada nije sezona piKtija.

10.  Kobasice iz predhodne ture koje se nisu prodale.

11.  So i vegeta.

12. Dimljeni goveđi jezici. Otprilike na 20 kg mase 3 kg jezika. Jedino što treba paziti da se prvo u potpunosti odmrznu, pa tek onda malo izdime.

13.  Beli luk uvezen iz Kine.

14.  Soja crvena. 

15. Prirodno crevo za kobasice. Neki izvori tvrde da se umesto prirodnog creva koristi i crevo za kobasice napravljeno od istog materijala od kog se prave jestive ženske gaćice. Lično u to ne verujem. Jednom sam zagriz'o te jestive gaćice... Dobro i liznuo. Imaju ukus voća. Da je crevo za kobasicu napravljeno stvarno od toga, kada se prži kobasica, kuhinjom bi se širio miris šljive ili recimo narandže, a ne smrad koji ni jedan aspirator ne može da neutrališe.

16.  Led ili voda

Ovo, odnosno H2O u različitim agregatnim stanjima, sam namerno napisao na kraju. Da li će da se koristi led ili voda, zavisi od tehnološke razvijenosti mehanizacije koja se koristi.

Ako se koristi mašina zvana centrifuga, odnosno posuda koja u sebi ima veoma oštre noževe (slične onim kao kod kosilice za travu) onda se stavlja led. Dosta leda. Naime, noževi se okreću velikom brzinom, pa se masa za kobasicu može upaliti, a led služi da se to spreči. Sad, moguće je da masa može i da eksplodira, obzirom na sastojke, pa je ovo ujedno i  preventivna mera u vezi zaštite na radu.

Znači, kada čujete u udarnim vestima da je neki pogon mesoprerađivačke industrije eksplodirao iz neobjašnjivih razloga, da znate da je to zbog toga.

Vodu koriste ovi manji i siromašniji pogoni za obradu mesa koji su tek na početku karijere, pa nisu još nabavili centrifugu. U plastičnu lodnu se stavi više puta mleveni sastojci za kobasicu. Uzme se hilti ili jaka bušilica i na nju se stavi mikser za polikolor. Ko je krečio, pravio glet-masu, lepak za pločice, lepak za fasadu, zna kako izgleda. Onda se istom metodom mešaju stojci za kobasicu kao što se recimo, meša toner u polikoloru. Da bi se sve to lakše izmešalo, doda se 10 % vode. Kao kod polikolora. (Piše na kanti).

Kako običan smrtnik da prepozna kojom metodom je pravljena Srpska kobasica.

Prosto. Ako su kobasice iste veličine, pre svega debljine, onda je pravljena u centrifugi. Svi sastojci su ravnomerno umešani i samleveni, tako da i bilo koji poprečni presek kobasice izgleda isto. Nije došlo, kako bi mesari rekli, do neravnomernog „kaliranja“ kobasice prilikom sušenja.

Ako je  pravljena na ovaj drugi način, mešanjem u lodni, onda sastojci se nisu ravnomerno rasporedili, te pojedine kobasice imaju više vode u sebi ili recimo užegle slanine, pa dok se dime zbog temperature voda ispari ili se slanina otopi. Zato je neka kobasica debela, neka skroz „skvrčena“, neka standardno kriva, a neka sva „ušinuta.“

Vratimo se mi našem astrofizičaru, postdiplomcu. Čovek nije mogao da veruje da neko može da kobasicu od najgorih crkotina nazove „Srpska“ i time je na nekin način brendira. Znao je da mnoge nacije imaju svoje kobasice i da su ponosni na to kako se prave i koliko su kvalitetne. Da nekom padne na pamet ovako nešto... Taj mora da bude pokvareniji od sastojaka od kojih se kobasica pravi.

Zato se svojski potrudio, iako mu je trebalo više meseci, da vlasnika firme u kojoj radi, nagovori da promeni naziv kobasice u Narodna kobasica, na osnovu kupovne moći većine stanovništva u Srbiji.

Tako je Srpska kobasica donila sinonom Narodna kobasica.

Zaključak:

Sami zaključite, a ja odoh u neku latinoameričku ambasadu da tražim azil jer sam odao najveću privrednu tajnu svoje zemlje.

Puno hvala:

Mom prijatelju sa twitter-a Edvardu Dimovskom što mi je odao tajnu oko aleve paprike i biber-crepa. Pre toga mi je stvarno bilo čudno što poloprivrednici sa Juga Srbije stalno otkupljuju stari crep. Ako bude neka frka, Edvarde šaljem ti DM u koju ambasadu da dođeš.

P.S. Da znate da se u roštilj meso stavljaju goveđa srca, da dobije što bolju boju. Za crveni papir već znate.

P.S Kriminalcima poručujem da ne plačkaju prodavnice više, već da provaljuju u pušnice po selima.

Svaki čovek je lud dok ne dokaže suprotno

                   

Tačnije, bez obzira što nema pravosnažnu sudsku presudu kojom se upućuje na psihijatrijsko lečenje. Da, stvarno. Ovo je zemlja _____________( u prazan prostor upiši zemlju u kojoj živiš), u kojoj tako nešto nije potrebno.

Samo te javno mnjenje dokonih alapača oba pola proglasi ludim i eto ti... Sad ti, ako si lud, uhvati se u koštac sa njima i dokazuj da nisi. Lud. Igraćeš na njihovom  terenu na kome oni dobro igraju utakmicu spletkarenja.

Još kao mlad čovek, pre više od dve decenije, dok sam se bavio ozbiljnim temama i tekstovima koji se podvode pod književnost, napisao sam:

Danas biti lud, to je sasvim normalno. Biti normalan? E, to je skroz ludo!

Tada sam shvatio nešto; što se više trudiš da svi vide da si  normalan, to te oni većim ludakom prave. Zato je najbolje da se praviš lud.

Ne znam da li ste primetili kada razne babetine ili kretori pijačnog barometra kažu za nekog:

Fin mladić, stalno mi se javlja i kaže: Dobar dan... Prema meni je korektan!

A ono mladić narko diler, maltretira sve oko sebe, „bije reket“ poslastičaru i kome zna šta još sve radi...

Ili kada kažu za nekog: Baraba, nasilnik, tuče ženu...

Ono čovek miran, povučen i nikad se nije ženio. Ali vi to tada, primajući informaciju, ne znate; povedu vas emocije i izrečeno prihvatite kao tačno, ne proveravajući. Tek posle mnogo godina saznate da tu ženu koju je tukao nikad nije ni imao. Naravno, za tog čoveka koji nikome ništa nije skrivio, najverovatnije ni nikog uvredio, je kasno za naknadnu istinu.

Zato, pravite se ludi da bi vas označili kao normalne. Doduše, nikada nećete moći da budete osoba iz prvog primera. Niste u stanju da u potpunosti savladate mimikriju i na spoljni izgled postanete takvo maloumno biće. Međutim, ima nešto što na ovim prostorima možete da iskoristite bez problema. To su sva ona stradanja koja su nam se dešavala u prošlosti. Najbolje je da se osobama koji spadaju u kretore javnog mnjena prvo malo približite i upoznate ih. Onda sačekate povoljan trenutak i pitate ih:

Da li znate da li neko skoro namerava da kolje svinju?

Naravno da će odmah da ih interesuje zašto pitate. Vi im recite sledeće:

Pa nisam od rata ništa, ono znate nožem, pa ako bi mi neko ko kolje svinju dao samo da je bocnem... Ja ću da je likvidiram iz prve, neće ni da se gicne. Ma, hvata me malo nervoza, nisam odavno...

Bez obzira što mrava niste nikada zgazili, a kamoli pomislili da nečasna dela činite, morate u potpunosti da odglumite ulogu.

Znate šta će se onda desiti? Ako mislite da će svima da pričaju da ste vi neko ko je poludeo u ratu, grdno se varate. U mozgu ima da im se upali lampica za uzbunu koja kaže da ovaj može da mi naudi ako čuje da pričam nešto loše za njega. Bolje je da ćutim, ili koristim uobičajenu frazu kada me neko pita šta mislim o njemu:

Fin mladić, stalno mi se javlja i kaže: Dobar dan... Prema meni je korektan!

I uvek će tako reći, bez obzira što po mojim uputstvima, sa vremena na vreme kada ih sretnete treba da se namrštite i ne javite uopšte.

E sad.... Oni što su stvarno ludi nek ne lutaju oko toga kako će sebe da predstave normalnim. Jedini način da im to uspe je da se bave politikom. Političari na ovim prostorima su istinski manijaci koji sebe i svoj sistem vrednosti predstavljaju normalnim. To im ide lako zbog jedne stvari; ako ste primetili oni koji praktikuju nauku koja se zove Psihijatrija su u stanju da svakome postave dijagnozu. Čak i zdravom čoveku i prepišu mu terapiju. Ali ne i političaru. On je taj koji postavlja i smenjuje načelnika odeljenja ili direktora psihijatrijske klinike. Zato je političar u očima domaće nauke savršeno mentalno zdrava osoba.

Mi ostali smo ludi dok ne dokažemo suprotno.

Ali mi sada znamo caku, pa namerno nećemo ništa da dokazujemo.

                                                 * * *

Kao što rekoh na početku, kao mlad čovek, bavio sam se raznim ozbiljnim razmišljanjima. Tada sam imao dva straha, odnosno dve dileme:

Prava je bila da li će jedna ženska osoba da me ostavi. Tu dilemu sam brzo rešio. Ostavila me.  

Druga dilema koja me mučila da li zemlja u kojoj živim ima budućnost, obzirom da je sve neizvesno i nalazi se na dnu civilizacijskog ponora...

Do skoro sam mislio da je bez budućnosti, ali nisam u pravu. Ova zemlja ima budućnost i evo kako ona izgleda:

Rođen sam i živim u    Srbiji.   Jednoga dana ovo će biti normalna zemlja.

Dvoglave krava će davati duplo više mleka za razliku od starih izumrelih rasa sa jednom glavom. To je i logično; krava sa dve glave može duplo više da jede u jedinici vremena nego krava sa jednom glavom i samim time je produktivnija. Sama će sebe da muze, pakuje mleko i lupa datum na ambalaži.

Ljudi će nositi posebne uređaje na zadnjici koji skupljaju prdež i pretvaraju ga u čistu energiju koja će biti pogon za drugi uređaj koji služi za individualno letenje. Svi će da budu avijatičari. Nosiće lepa plava odela.

Srbija će u budućnosti biti išto što su sada zemlje bogate naftom. Mala Krsna biće srpski Dubai.

Sve će se to ostvariti zahvaljujući vizionarskom delovanju političara u sadašnjosti. Tajno, uložiće ogromna sredstva u razvoj i proizvodnju vrste pasulja koji kod ga čovek konzumira, izaziva veliku količinu gasova. Ono što je nafta danas, taj pasulj biće u budućnosti. Pojedeš 2. kg tog pasulja i stvoriš dovoljno goriva da za vikend odletiš za Pariz.

Na žalost u toj normalnoj budućnosti koja nas čeka, postojaće period kada će demokratija biti ukinuta. Desiće se to kada za predsednika Srbije bude izabran Jang Ce Petrović, potomak kineske emigrantkinje koja je u Srbiju došla krajem dvadesetog veka, trbuhom za kruhom, odnosno stomakom za pirinčem. Nju će da oženi, kako bi dobila stalnu vizu, Srbin prezimena Petrović za 10 000 e tadašnjih, da bi vratio dug prema kladionici. Jedne večeri vratiće se kući pijan iz kafane, uvući u ženin krevet i začeće lozu vladara na ovim prostorima.

Naravno, ljudi u ovom delu sveta su ponosni i prkosni i stvoriće se oružani pokret otpora. Kao bazu za gerilski način ratovanja koritiće isušeni, rastinjem obrasli, lijanama isprepleten kanal Dunav-Morava-Vardar. Krili bi se oni po šumama i gorama, ali njih u budućnosti neće biti; biće raskrčene kako bi se zasadio pasulj.

Taj rat trajaće dugo. Predugo.

Pobediće na kraju uporni gerilci zahvaljujući jednoj činjenici; pred kraj rata jedna populacija ljudi postaće nacija i definisati sebe kao takvom. Vodiće tajne pregovore sa gerilom i izdejstvovaće za sebe najpovoljnije uslove po okončanju rata. Ti uslovi podrazumevaće besplatno zdravstvo, lečenje i dostupnost lekara 24 sata dnevno tokom cele godine. Postojaće ambulante na svakom koraku kao danas što su trafike.

Pogađate, ta novorođena, većinska nacija u budućnosti zovu  se umišljeni bolesnici ili hipohondri.

O njima i njihovom životu uz tabletu ujutru, na podne i naveče, drugom prilikom.

Sada nemam vremena. Iz budućnosti uz pomoć vremenske mašine dolazi Terminator kako bi sprečio opstanak hipohondarske nacije. Neće on da fizički spreči rođenje vođe tajnih pregovora tako što će da ga likvidira kao na filmu. Imaće drugi zadatak. Da postane ministar zdravlja i napravi rasulo i haos u zdravstvenom sistemu.

Uskoro treba da mi dođe pouzdan čovek i donese diplomu o završenom fakultetu za menadžment u medicini. Naravno master. Nije bila jeftina, ali kada je zdravlje nacije u pitanju, to nema cenu. Sutra ujutru se učlanjujem u jednu političku partiju i odmah postajem njen predsednik na lokalu.

Za budućnost ima nade. Ona nije ni mračna, ni svetla. Ona je u našem slučaju smešna. U stvari, nama se budućnost smeje. Svaki put kada uključimo TV ili pogledamo u novčanik. 

Odoh.