U ono vreme groznih devedesetih godina prošlog veka,
kada su žene brale bilje, sušile i pravile domaći začin „Vegeta“, ljudi jeli narodni
hleb koji su uzimali na kupone, popularno zvani „tačkice“, na televiziji nikada
veći broj reklama za razne preparate za mršavljenje. Dok su jeli taj polubeli
hleb kao jedini obrok, duša im beše gladna... Oči site svih laži koje su mogli
da vide u medijima.
Danas, dve
decenije kasnije, na istoj toj televiziji, samo sa mnogo većim brojem kanala,
nikada veći broj emisija o pripremanju pikantnih, skupih i egzotičnih jela.Uz
vizuelno objašnjenje poznatog kuvara kome je obavezno dodata kao gošća neka vibrato
pevaljka sa estrade, korisnik umočene kriške hleba u paprikaš čudnog izgleda i
mirisa može da vidi kako se spremaju namernice za koje on nema para, niti će
imati u skorijoj budučnosti.
Ovde mi se
obavezno prekine film...
Nikada nisam bio pristalica komunističke ideologije. Nisam
je osećao u srcu. Ježio sam se od njene deformisane interpretacije zvane
jednoumlje. Smatram da se jedno nekadašnje veliko jednoumlje, dolaskom
višestranačja samo rasulo u mnogo malih, sitnih, isfrustriranih jednoumlja.
Nastala je gomila političkih lidera koji režu i proganjaju sve one koji ne misle
kao oni ili im nisu po ukusu. Sve je isto, sem jednog; nije bilo ovolike gladi.
Dugo sam se
pitao, zašto? Na kraju sam shvatio da je to zato što nekadašnji komunisti
potiču od sirotinje i da koliko uzimali za sebe, nisu dozvoljavali da narod bedno
živi. Prošlost ih je stalno opominjala. Međutim, baš zbog toga, učinili su
jednu, po budućnost ove zemlje, kobnu grešku; nisu želeli da njihova deca trpe
gladna i da se „muče“ kao oni nekada. Zato su od nih napravili uvek site „invalide“
navikle na povlastice. Toj njihovoj deci, najveća avantura gladi je studenska
menza ili kada im majka ne postavi da jedu u kasnu noć pri dolasku iz provoda,
pa alkoholisani legnu u krevet praznog želudca.
Ta njihova uvek sita deca su ih nasledila. Danas oni vladaju Srbijom.
Odgovara im da sirotinja nema šta da jede i da je ima
što više. Iz te hrpe izdvoje one najgluplje i manipulišu njima uz pomoć štapa i
mesnate slanine zvane „bolji život“ . Oni, srećni... U odnosu na ranije lepo
žive i rade sve što im ovi kažu, ne razmišljajući. A, ako bi i pokušali da to
čine, ne bi mogli; sva krv im umesto u mozak ode u želudac na varenje taze
prasetine, roštilja i raznih đakonija, pa im je blokiran.
Treba vremena da mi se prekinuti film sastavi i vrati.
Kada ovima što danas vladaju pomeneš ovu konstataciju
od pre prekida filma, oni ti otprilike ovako odgovore:
„Ovo je demokratska zemlja, pa su i mediji slobodni.
Kome se ne sviđa šta vidi na televiziji nek' promeni kanal ili nek' je ne gleda
uopšte“.
To im u stvari dođe i socijalna politika.
Što sam stariji, sve više mi se čini da narod u
razvijenim i uređenim zemljama ne buni često jer su im usta puna hrane. Stalno
nešto grickaju i jedu, a kada se jede, ne priča se. Onog trenutka kada nemaju
ništa za žvakanje, dolazi do masovnih protesta.
Mislim da će za ovu zemlju dobar političar da bude
onaj koga sirotinja ne može da kritikuje jer su im usta puna hrane. Kada
sirotinja ne bude mogla da prozbori iz tih razloga, biće nam bolje.
Naravno, to neće biti uskoro. Možda nikad...
Reći ću još da nisam ni neki vernik, ali trudim se da postim
ceo božićni post. Na Badnji dan, umesto bogate trpeze, sebi namažem na hleb
mast i na to dodam još so i alevu papriku. Tri kriške; jednu pojedem u ime Oca,
drugu u ime Sina i treću u ime Svetog Duha...
I molim se da mlade generacije koje dolaze jednog dana
oproste mojoj što je spavala i dozvolila ovo beznađe koje ih očekuje.
Нема коментара:
Постави коментар