1993

Rekli ste

deci tuđoj

da po

polju

minskom

igraju se

Pustili ste

da tamo

traže

izgubljene

iz detinjstva

igračke

Kako sam postao Džedaj ili ...

 Novogodišnja i božićna poslanica internet zajednici.

Na početku bejahu  Bill Gates and Steve Jobs. Prvi je ličio u mladosti na štrebera, a drugi je imao klasičnu frizuru sa repićima iz osamdesetih, ali nikad žuto šatirane šiške kao da je svlačio gaće preko glave. 

Bogu se to učini dobrim te stvori Microsoft i Aplle. I vide Bog da od toga može da ispadne evolucija i načinje još mnoga čudesa… Proizvode i ostale stvari koje brzo zastare, mnogo pre nego što prosečan potrošač provali u potpunosti kako rade i čemu šta služi.

                                                           *     *     *

Nego, malo sam razmišljao kako da napišem ovaj post; da li da pišem uopšteno kao naraciju ili u prvom licu. Ipak, kao što vidite, pišem u prvom licu, te neki od vas nek’ sve shvate lično kao i uvek.

Nikada, čak ni kao mlad čovek nisam želeo da budem neko ko piše poeziju i prozu i objavljuje da bi eto na taj način bio društveno priznat. Ono što sam želeo je pre svega da izgradim sebe kao čoveka, a ne kao neku isfrustriranu umišljenu budalu. Naravno, tu sledi onda pitanje: Zašto sam ja uopšte počeo da pišem?

Pa, eto u mojoj srednjoj školi u Mostaru je postojala književna sekcija. Nju je vodio profesor Milovan Krunić zvani Serđo. Naravno, mi smo ga tako nazvali, a pravac u poeziji koji on piše Serđitivizam. Bili smo njegovi nastavljači Postserđitivisti. On recimo napiše pesmu: „Kamen po kamen, most od kamena“, a mi odmah zatim: „Drvo po drvo, most od drveta“  I dva sata raspravljamo o simbolici mosta od kamena i mosta od drveta. Pošto se rasprava otegne, mi ne moramo da kao ostali sređujemo dvorište škole jer smo pesnici.

Naravno, ja sam pristupio književnoj sekciji jer sam znao da je naš dragi profesor tolerantan prema svakom ko piše i da ne podcenjuje mlade ljude već i podstiče da se književno razviju. Pažljivo sve pročita i na kraju da mišljenje, dobronamerno i stimulativno. Tako sam ja njemu odneo nekoliko svojih pesama. U tim pesmama bilo je i letećih bojlera, konja koji galopiraju bočno, raznih likova koji pričaju sa nekim, crnih, belih i sprženih mačaka, mačaka koje plaču, mrava ludaka, fluida, limfa i nimfa... Vazda nekih čudesa, tek ih se nekih prisećam. 

On je sve to pažljivo pročitao, uzdahnuo i rekao mi da dođem na sledeći sastanak književne sekcije.

Drugi sastanak književne sekcije je bio presudan za moju karijeru mladog pesnika. Tada nam je profesor pričao o književnim konkursima za mlade književnike. Naravno, mi smo ga slušali ne baš pažljivo, sve dok nije pomenuo nešto što je privuklo našu umetničku radoznalost; ako prođeš na konkursu, odeš na neku književnu manifestaciju koja traje tri ili pet dana i budeš tamo o trošku škole. E, pažljivo smo slušali sve ostalo što je izgovorio.

Posle toga, svi smo seli i celim srcem se udubili u pisanje poezije.

Tako nam je naša pesnička duša omogućila da budemo odsutni tri do pet dana sa nastave, obiđemo neke gradove u tadašnjoj zajedničkoj državi i probamo mnogo vrsta piva...

U stvari, realno, ono čemu nas je naš stari profesor stvarno naučio najpre je da se u pisanoj reči ne takmiči. Ne postoje bolji i gori književnici i pesnici. Oni koji to čine su najobičnije umišljene budaletine i da ne trebamo da budemo isti kao oni.

Pogotovu ne trebamo da pišemo o ljubavi, ako je nikada nismo doživeli ili ne znamo šta je ljubav. Niti treba da kritikujemo nečiju ljubavnu poeziju jer je to obična sujeta. Jedan njegov prijatelj, pesnik rodom iz Sarajeva napisao je jednom: „Književni kritičari su kao starci, sve znaju o ljubavi, samo ne znaju da ljube.“

Da, oni sve znaju o ljubavi, puni su saveta, jedino što ne umeju da vole. Među onim kritičarima koji i pišu ljubavnu poeziju, izdvajaju se tri vrste.

1.     Oni koji imaju nekog, a njihova poezija nije posvećena njoj, nego je uopštena priča o ljubavi. Pa se ona ceo život trudi, mučenica, da uđe u njegovu poeziju.

2.     Oni koji nemaju nikog, a njihova poezija je upućena nekome. A taj neko je ona koja će da se prepozna u nekim stihovima i zaljubi tako u njega. Onda ona postaje sena njegovog velikog ega i osoba koja mu hrani stalno sujetu.

3.     Oni koji imaju nekog, a taj neko nema nikog ili ima nekog drugog... To vam je ona takozvana: „Cvileća ljubavna poezija“

Dakle, ja spadam u one koji ne kritikuju tuđu ljubavnu poeziju. To je između ostalog zato što sam po rođenju predodređen da budem Džedaj. A ova škola koju sam završio? Pa tu sam tek završio nešto što se zove Osnovna Džedajska Obuka.

Ono što mi je sledilo posle toga, najbolje je opisao jedan drugi pesnik,  rodom isto iz Sarajeva: „Spoznaš sebe, pa nađeš sebe u drugom“

Znači, sledio mi je period života gde sam tražio i spoznavao sebe. To je zato što sam znao da kada to postigem, pa onda nađem sebe u drugom, taj drugi će da me slobodno voli kao što ću ja njega. Prosto, osetiću to svojim vrhunskim Džedajskim instiktima. Moja poezija biće posvećena samo njoj i slobodno ću da je objavljujem, jer je slobodno volim kao ona mene. Bez uzvraćene ljubavi nema zdrave ljubavne poezije. Poeziju pišemo mi, a moja ruka je samo zapisuje.

Meni lično su neverovatni oni koji pišu poeziju nekoj svojoj neuzvraćenoj ili nedostižnoj ljubavi i pri tom je objavljuju. Očigledno, nisu naučili ništa od Laze Kostića. Njemu su njegovu pesmu nad pesmama, Santa Maria della salute, našli pod jastukom kada je preminuo. Ta pesma je posvećena ljubavi koju on nije mogao da ima, i nikada nije želeo da je objavi i time postane još veći pesnik. On čak smatra da ne zaslužuje njenu ljubav:

„ Zar meni jadnom ta divota?

  Zar meni blago toliko sve?

  Zar meni starom, na dnu života,

  ta zlatna voćka što sad zre?

  Oh slatka voćko, tantalskog roda,

  Što nisi meni sazrela pre?

  Oprosti moje grešne zalute,

  Santa Matia della salute“

I ono što je Laza Kostić znao je da ne možeš na silu naterati nekog da bude sa tobom i da te voli.

Ali neki očigledno to nemaju pojma. Oni pišu naučne radove na tuđoj ljubavnoj poeziji, magistarske ili doktorske disertacije... I kada nađu nekog, oni ga prvo analiziraju, traže prikriveni smisao u njemu, vrše istraživanja razgovarajući sa osobama iz njenog okruženja i mnogo toga još. Oni su najčešće mnogo sakati za svaku vrstu poezije. Oni ne mogu da razumeju kada kažeš: „Iskreno se osmehnula i ušla u moj svet“. Zato im ne treba ni govoriti, a kamoli objašnjavati.

Naravno, ovo što sam napisao o Lazi Kostiću nećete više nigde naći da pročitate. O njemu i o drugim velikim pesnicima pišu mahom oni koji sve znaju o ljubavi, ali ne znaju da ljube jer nikada nisu spoznali sebe.

Znači, Džedaj nađe  svoju večnu ljubav i ljubavnu poeziju stvara sa njom, jer je ona njegova doživotna insiracija.

Usputno, zna i da postoje žene koje nikada neće da shvate da je njegova poezija posvećena samo njoj. Ali on na njih ne obraća pažnju, jer isto zna da najravnomernije rasprostranjena stvar na svetu nije pamet, već uporne uzaludne emotivne mučenice. Njih, na žalost, nije opisao neki njegov omiljeni pesnik. Opisao ih je njegov omiljeni vetetrinar. Rekao mu je jednom: „Plavšo, ’el znaš kakava je razlika između takvih žena i medveda? Kada se praviš mrtav, medved te na kraju ostavi na miru. One i sve da si mrtav ima da te dov’ate i iskoriste priliku dok si još topao, tj. dok se nisi skroz ’oladio, a posle bi te balsamovale da mogu da te koriste kasnije. Odo’ sad da uštrojim jednog vepra, osemenim tri krave i popijem rakiju“

Eto, vi muški koji ste iole normalni, pažljivo slušajte savete veterinara.

Nego, da ne zaboravim jednu bitnu stvar da pomenem; nikada u životu mi nije smetalo da me neko prepiše ili objavi nešto što sam ja napisao tvrdeći da je njegovo. Pogotovo ako je to objavljeno na internetu, odnosno društvenim mrežama. Ono što sam znao oduvek je da jednog dana našu ljubav niko neće moći da prepiše. Ljubavna pezija se piše u dvoje, ne prepisuje se... Onaj ko to pokuša, samo može da ispadne glup. A onaj ko nekoga savetuje da to uradi, taj je još gluplji.

Kako sam postao Džedaj

Posle završene Osnovne Džedajske obuke, postao sam Džedaj Praktikant. To je ona muška osoba koja u tom periodu života doživi mnoge stvari i iskušenja, bude čak i na ivici smrti i mnogo toga. Ali to je ništa u odnosu na ono poslednje iskušenje koje ga čeka; da ga iskuša žena koja ga voli.

On tada, za razliku od predhodnih iskušenja gde je mogao da koristi svo svoje znanje, veštinu i oružije, to ne sme da čini. Mora da klekne i da sve psihološke mehanizme odbrane obori na nulu, kako bi mu i srce bilo u potpunosti izloženo.Time joj pokazuje  da je spreman da bude njen Džedaj ili da joj dozvoli da ga ubije. Taj završni ispit može da se polaže samo jednom u životu. Tako sam ja postao Džedaj, doduše među poslednjima u svojoj generaciji. Ali, postao sam.

Kako Džedaj zna da je to ona.

Kada je sretne, oseti blagi povetarac na licu. Znate, postoje muškarci koji mere žene u kilogramima, pokušavaju da provale dal’ se ugojila ili smršala, dal’ se utegla... Džedaj ženu meri samo jednom tako što je podigne u naručje i tada oseti isti onaj povetarac na licu koji je osetio kada je prvi put video. On je nju podigao u naručje da bi je preneo preko praga, a ona je tada laka kao pero jer treperi od ljubavi za njim.

Postoji još jedan način na koji Džedaj zna da je to stvarno ona. Reći će samo njoj u pogodnom trenutku, jer samo ona može da shvati to što će da Džedaj izgovori usmenim putem.

Jedan praktičan savet za one koji nisu Džedaji

Vaša najveća zabluda leži u tome da za pogrešno mesto mislite da je to najintimniji deo žene. Uzalud ste slušali ostale starije muške osobe slične vama i sate raznih edukativnih filmova gledali. Najintimnije deo žene je unutrašnja strana njenih butina. Naravno, neću da vam objašnjavam zašto. Ako sami ne ukapirate, svako objašnjenje je uzaludno.

Džedaj to zna po rođenju. Zato, kada položi zadnji ispit, odnosno iskušenje, ljubi ih na pravi način. Vrhovima usana. Vi to ne znate da činite, jer nikada niste imali predispozicije da jednog dana postanete Džedaj. Doduše, ni žena sa kojom ste ili planirate da budete nema predznanje da postane jednog dana Džedajeva žena. Pošto se vi stalno folirate, evo kako možete da isfolirate i tu vašu ženu, da ona stvarno pomisli da vi imate nećeg džedajskog u sebi.

Prvo da objasnim da se ženske butine dele na:

a)     Butina leva

b)    Butina desna

Dakle, uzmete jedan mali eurokrem i na butinu levu namažete belim, a na butinu desnu namažete crnim iz eurokrema. Zatim vrhovima usana pokupite eurokrem, ne pomažući se jezikom.

Naravno, postoje žene koje imaju malo „jače“ butine pa umesto malog eurokrema kupite veći. Postoji još jedna vrsta žena za koje sam ja mislio da ih čovek može videti samo na televiziji. Na njih mi je nedavno ukazala jedna moja prijateljica. To su one žene koje recimo, ne ulaze u auto, već se utovaruju. U daljem tekstu reč „butina“ zamenićemo rečju „butkica“. Ono što vam je potrebno da izljubite njihove butkice je:

a)     Dve kantice eurokrema od po kilo kupljenih na aciji.

b)    Jedna špakla

c)     Vitlo sa sajlom i kukom za izvlačenje sa terenskog vozila

d)    Široki kaiš

e)     Preparat za smanjenje šećera u krvi kod šećerne bolesti tipa B

Vitlo sa salom i kukom utiplujete na plafon predhodno. Zatim sajlu ravučete i i kuku zakačite na široki kajiš koji ste već stavili oko vašega struka. Onda špaklom mažete unutrašnju stranu njenih butkica. Tanko, štedite da vam ne nestane materijal. Praktično, samo popunjavate rupice i neravnine. Onda vrhovima usana pokupite euro krem sa njenih butkica. Gledajte da to počnete ranije, recimo u 20:00 da bi završili do 23:30. Kada svršite ono posle toga što sledi, ona će da se opusti na kraju. Njeno opuštanje ima kontra efekat za razliku od ostalih žena: ima da vas na taj način stegne. E, pošto vi ne možete da se izvučete iz tog stiska rukama jer nemate oslonac, odnosno imate al’ je skroz pihtijast (ko’ pihtije od svinjskih nogica) vi uključite vitlo i izvučete se iz njenih opuštenih butkica sajlom. Onda brzo popijete onaj preparat za smanjenje šećera u krvi pošto ste olizali količinu eurokrema dovoljanu za 1 000 (slovima: hiljadu) palačinki.

Džedaju ne treba eurokrem jer unutrašnja strana butine Džedajeve žene ima maksimalni mogući senzibilitet, predodredjene su samo Džedaju, a on po rođenju već zna kako treba da ih ljubi. A vi se folirajte, kao uvek u životu.

Na kraju, sigurno ste sve shvatili naopakao. Evo, dokazaću vam; kada sam napisao da se ženske butine dele na levu i desnu, vi ste odmah pomislili na vaše levo i desno. E, nije. Uvek se gleda njeno levo i desno, tačnije iz njene perspektive.

Naravno, mene to ne čudi, kao i mnoge stvari na ovim prostorima. Jedna od njih je pitanje koje postavljaju sebi mnogi muškarci. Ono glasi: Da li žena treba da radi ili ne? To je stvarno glupo pitanje. Naravno da žena treba da radi, a evo i zašto.

Žena treba da radi da bi se vratila kući sa posla. Ako ne radi, ona ne može da se vrati kući sa posla, jer kao što rekoh, ne radi. Kada se žena vrati kući sa posla, bude iscrpljena, ponekad nervozna zbog dešavanja na poslu. Onda ona „ručka“ pa je njen muž položi na krevet potrbuške. Može i na sto u kuhinji ako je čvrsto napravljen ili nema nikoga kući. Onda je lagano i nežno masira da bi se opustila. Kada se opusti, on onda polako uradi „ono“ otpozadi. Posle toga ona uopšte ne razmišlja o problemima na poslu i zaspi sa osmehom na licu. I taman se odmori za ono što sledi uveče.

Dakle, žena Džedaja vrlo rado ide na posao i jedva čeka da se sa posla vrati kući. Na poslu, da joj brže prođe vreme, radi, usavršava svoje znanje i profesionalno napreduje.

Na kraju, reći ću vam hrišćanski Amin i Džedajski Aea

                                                      * * *

Jedna pesma napisana u vreme dok sam bio Džedaj Praktikant

Proleće u meni načini jesen.

Na stanici videh devojčicu.

Ona plače.

Ona plače i postaje hladna,

postaje hladna kao

duboka zima u mom srcu.

Proleće u meni načini sumrak

Ta mala devojčica, ona briše suze

kao mrtvorođeno što preživi tren

koliko da zaplače i umre,

jer srce njeno zgaziše ljudi

čistom dušom obrisaše đonove,

i krenuše dalje...

A mojih brodova nema

da bar oni potonu...

Proleće u meni načini sumrak i jesen.

Gledam i pitam se:

Gde je sada njena majka?

Da li negde u toplome spava

Ili je kao moja zauvek zaspala?

Proleće u meni načini uzas.

Ta mala devojčica,

bezbrižno je zadremala,

duboko duboko zadremala,

poslednji san svoj usnila...

A oko mene neka magla,

sumrak,

stanica koju sam nekada voleo

a sada tako mrzim...

Mala devočica i njene suze,

po mojim obrazima

L e d e  se