Ivan Plavšić Biografija

  

Rođen sam na vrhu planine,  iznad oblaka. Toga dana oni bejahu nisko, a ja u kući mojih roditelja iznad njih, visoko. Babica slučajno, ispusti me na pod...

 Dok sam padao direktno glavom na dole, ona preseče pupčanu vrpcu.

Toga dana, otac moj, iskopa rupu koliko duboku, toliko široku, stavi u nju kamen i posadi orah.

Pre nego što orah raširi grane, on kraj njega postavi klupu koja biće jednoga dana u hladovini. Orah i ne stiže da napravi senku na tom mestu, klupa istruli i na njoj više nije moglo da se sedi.

Da sam neki unišljen lik, ili da ovo što pišem spada u fikciju, autobiografija bi mi počela ovako. Zahvaljujući sebi i okruženju, nisam. Običan sam čovek od krvi, mesa i nikotina pošto mnogo pušim.

Ovako počinju neke moje priče koje su izmišljene.

Nego, da nastavim.

U životu, težio sam sledećim stvarima.

Prva, da napišem pesmu pod nazivom: Pismo mrtvoj ljubavi.

Naravno, shvatio sam da je to nemoguće.

Evo kako...

Rastanak sa jednom osobom. Došao sam da razgovaramo. Ona tužna, povređena, ljuta. Htedoh da je utešim i oraspoložim. Zbijao sam šale u vezi našeg rastanka. Ujednom trenutku, ona poče da se smeje, a zatim i plače.

Smeje se i u isto vreme plače.

Nasmejana, molila me da izađem iz sobe kako ne bi slušala više šta pričam.

Uplakana, preklinjala je da zauvek odem iz njenog života.

Otišao sam, naravno.

Shvatih tada, da ljubav ne može biti mrtva, ako je nema.  Da postoji, mora biti obostrana. To je kada ON i ONA postanu ONI i u polumraku sklopljenih očiju rade nešto i desi se ONO. Iz ljubavi, začne se novi život. Tako ljubav iz jednog oblika pređe u drugi. Neuništiva, a nije materija. Nemoguće je ubiti ljubav.

Tada sam sebi obećao da  zbog mene, više niko neće da se smeje i u isto vreme, plače.

 Dok sam živ.

Kratko je trebalo da u meni proradi humor.

Rekoh, onako samom sebi glasno:

Pa, može da se zbog mene smeje i u isto vreme plače dok sam mrtav!

I ovo je jedini dijalog u mojoj autobiografiji i da počnem rečenicu veznikom.

Odlučih tada da napišem sebi posmrtni govor koji će da se pročita na mojoj sahrani. Da svi prisutni nad mojim grobom, dok im oči suze, imaju osmeh na licu. Govor će da se pročita na razglasu da bi svi dobro čuli. Kako će moji voljeni da nađu razglas i dovedu struju do njega na groblju? Ne interesuje me.

Ništa akumulator.

Druga stvar; čvrsto rešenje da na groblju podignem za života sebi spomenik u obliku egipatske piramide. Za razliku od ovih običnih, dvodimentionalnih spomenika, moj biće trodimenzionalni. Na vrhu biće krst, koji će ujedno da se okreće oko svoje ose kada duva vetar. Sa rotirajućim, oko svoje ose, krstom, biće povezan merač brzine vetra čije će se očitavanje videti na spomeniku. Kažu ljudi da vetar najače duva na groblju, pa eto moći će i da vide kojom brzinom.

U stvari, piramidu, želim najviše zato što sam primetio da se ljudi na groblju, dok obilaze svoje upokojene, formalno prekrste. Želim da kada  ugledaju moj grob u čudu se prekrste i pomenu boga bar jednom u životu iskreno.

Tako, dragi čitaoče, stigao si do kraja moje autobiografije. Sve ostalo što mi se dešavalo u životu, samo je bila obična fabula. Radnja. Vrlo često čitav splet uzaludnih fabula.

Smatram da svaki čovek u sebi ima jednu priču, posebnu za njega samo. Ta priča može da bude zanimljiva ili dosadna. Može da je napiše ili ne napiše.

Moju sam napisao. Šta tu ima više da se kaže?

Oni koji se zbog mene budu smejali i plakali u isto vreme, u srcima njihovim biće zapisan ceo moj život. 

http://plavsa035.blogspot.rs/2015/08/ako-me-nema-mrtav-sam-vec-dugo.html

Ko uspe da pročita ova sitna slova, ne trebaju mu naočare. 

Moj manifest

Moj manifest

Uvodno slovo:

Vučić Aleksandar nije uzrok naših problema, već posledica svega onoga što se dešavalo posle petooktobarskih promena. Njega su na vlast doveli, a pre toga stvorili, današnji poluintelektualci koji sebe nazivaju „opozicija“. O tome kakvi su to poluintelektualci, najbolje je da pročitate šta je o njima napisao Slobodan Jovanović i biće vam savršeno jasno zašto sam ih tako nazvao. Zajedno sa Aleksandrom Vučićem i sa ostalim ljudima sličnim, napravili su takav sistem da okosnicu u politici čine jedni te isti ljudi dugi niz godina, udruženi u nešto što se naziva politička stranka ili pokret.

Ostala slova:

Kada već pominjem političke stranke i pokrete, dobro je reći da kod nas ne postoje političke stranke i pokreti u pravom smislu te reči, već interesne grupe koje se bore za vlast kako bi pojedini u tim grupama stekli privilegije, pljačkali pare iz budžeta i javnih preduzeća, stičući za kratko vreme veliku materijalnu korist i bili nedodirljivi za zakon u vezi toga.

Kod nas političke stranke i pokreti nemaju ideologiju, iako uporno tvrde da je imaju. Nekada, živeli smo u državi u kojoj je na vlasti bila jedna stranka i taj se period nazivao periodom jednoumlja. U tom jednoumlju, onaj najmoćniji pojedinac i ljudi oko njega su određivali koje je tumačenje izvora ideologije ispravno, a koje nije, najčešće iz svoje vile na Dedinju. Dolaskom političkog pluralizma ili uvođenjem višestranačkog sistema, to se jednoumlje razbilo u gomilu malih, sitnih jednoumlja koje se danas nalaze u glavama predsednika stranaka. Ostali članovi stranke to slede slepo i poslušno bez kritičkog razmišljanja. Kada se dese izbori u nekoj stranci, a ima recimo dva kandidata, onaj kandidat koji je izgubio formira novu stranku da bi opet bio nečega predsednik, jer jelte, on navodno ima ideje, ideologiju, a ovi nisu razumeli zašta se on zalaže. Kada se parlamentarni izbori izgube i nema više budžetskih para na dohvat ruke, stranka se podeli između interesnih grupa unutar iste, te opet nastanu nove stranke. Članstvo se smanji nekoliko puta, jer zbog čega bi se ljudi učlanjavali u stranke nego iz interesa, najčešće da dobiju posao u državnoj službi. Naravno, postoje ljudi koji slepo veruju da njihova stranka ima ideologiju. Tu ja, već, ne mogu da tumačim procese u njihovoj glavi, za to je potrebna grupa ljudi koja se, kada se skupi na jednom mestu, naziva konzilijum.

Današnje političke stranke duhom su nastale iz Saveza komunista Srbije, one su frakcije te partije koje su iskoristile višestranačje da da sebi nadenu drugo ime. Sve ostalo što je nastalo iz toga samo sledi kontinuitet. Da li vi imate utisak da su današnji političari deca nekadašnjih komunista? E, eto, objasnio sam vam zašto ga imate.

Kod nas ne postoji levica, dasnica, centar i, znate već sami... Samo se jedno jednoumlje zamenilo drugim.

Međutim, ljude zbunjuje ono što sebe naziva desnicom, pa evo da objasnimo.

To su vam, u stvari, huligani obični i nasilnici. Međutim, oni imaju ono operativno, nazovimo - „protivu serbskih neprijatelja dejstvujušće“ krilo i političko krilo. Prvo krilo su vam oni koji izazivaju nerede i uglavnom imaju skup jednom godišnje kada je Parada ponosa, sa namerom da te osobe koje paradiraju fizički napadnu, pretuku i na taj način pokažu kako su nepoželjni u srpskom društvu. Drugo krilo, ono političko, su oni koje stalno viđate u javnosti, koji se putem javne reči, neartikulisanih pokreta i onomatopeje bore za istu stvar kao ovi prvi i mahom mlate žene kod kuće. Ako su ženskog roda, imaju muževe papučare. U skupštini se polivaju vodom, gađaju cipelama k’o Arapi, kompjuterskim miševima u nos... Kad izađu iz skupštine, najverovatnije imaju viteški obračun muškim torbicama  „pederušama“.

Ono što još moram da kažem je da postoje ljudi koji se iskreno bore za očuvanje srpske nacije, tradicije i kulture, pogotovo srpske kulturne baštine na Kosovu i Metohiji, kao i opstanak ljudi koji tamo žive. Ti ljudi nisu nikakva desnica, već patriote. Svi znamo da je jedan od najvećih srpskih patriota - Francuz.

Dakle, nemamo političke stranke i pokrete u pravom smislu reči, nego interesne grupe koje nemaju ideologiju već jednoumlje u svojim glavama, za koje umišljaju da je ideologija. Razlog tome je nedemokratski, proporcionali izborni sistem i skoncentrisanost svega i svačega u Beogradu. Zato treba uraditi sledeće:

1)   Promeniti izborni sistem

2)   Decentralizovati Beograd

Proporcionalni sistem nasvim nivoima, a predsednik Srbije se bira većinski. Izvinite, ali to nije normalno. Evo da objasnim.

a)    U tom proporcionalnom sistemu se glasa za liste i upravo jedni te isti ljudi su u vrhu tih lista, kako bi sigurno bili narodni poslanici. Ako kojim slučajem njihova stranka uđe u postizbornu koaliciju, onda oni postanu ministri, a neko ih drugi automatski  zameni u skupštini. Štaviše, videli smo na jednom primeru da je ministar prestao da bude ministar, vratio se da bude narodni poslanik. Znate onaj vic kada je mesar objašnjavao Perici kako se pravi kobasica? Kaže on Perici: „Ovde ubaciš svinju, a ovde izađe kobasica.“ Na to, upita Perica mesara: „Da li je moguće da se ubaci kobasica, a da ispadnje svinja? Da se uradi obrnuto?“ Mesar mu je odgovorio: „To je samo tvom ocu uspelo!“ Kao što vidimo, u međuvremenu je uspelo i jednom ministru koji se trenutno nalazi u UAE, zadnja pošta Dubai.

b)    Moguće je,takođe, da na vrhu liste budu razna zvučna i poznata imena i nestranačke ličnosti. Onda na prvoj sednici oni daju ostavku i njih automatski zamene podobni stranački poslanici. Mada, najčešće ih zamene oni koji su godinama bili poslanici, razne štete činili i afere proizvodili, pa su gurnuti u gornji deo liste da narod pomisli da oni neće proći, ako se kojim slučajem ne uzme vlast. Ako se uzme, kao što napomenuh, onda ti likovi koji nas jašu godinama budu ministri, direktori javnih preduzeća, dobiju razne dobro plaćene upravne odbore i slično.

c)     Da bi se prešao cenzus i sigurno ušlo u skupštinu, prave se predizborne koalicije u kojima imate stranke čiji broj glasača je mizeran. Pošto ne mogu da pređu cenzus, priključe se nekoj velikoj stranci i dobiju određeni broj mesta u skupštini. Pride dobiju još mnogo toga, a da to ne zaslužuju, niti je to narodna volja. Tako smo, eto, dobili Vulina za ministra vojske koji gaji stil oblačenja komunalnog policajca, mada me čudi što ne nosi fantomku na glavi kao deo uniforme, obzirom kojoj političkoj opciji pripada, Rasima Ljajića, lekara specijalistu, a ministra opšte prakse i recimo Krkobabića koji umišlja da je vlasnik Pošte Srbije. Ovo su vam samo tri primera, znate i sami gomilu.

d)    Kako bi prešli cenzus i ušli u skupštinu ili lokalnu skupštinu, dve male stranke ili pokreta se udružuju, kako bi zajedničkim zbirom glasača prešli tih famoznih 5%. Onda imate čuda i čudesa od predizbornih koalicija. Ono što smo videli na prethodnim parlamentarnim izborima je - da je većina opozicionih stranaka izašla na izbore kako bi pojedini ljudi iz tih stranaka i dalje bili narodni poslanici. Koliko imaju dodira sa stvarnošću, vidi se po tome kako su vodili kampanju.

e)    Prilikom vođenja kampanje, pričaju jedni o drugima sve i svašta i optužuju se međusobno. Kao dve suprotstavljene frakcije Jehovinih svedoka. Međutim, ako posle izbora treba da naprave koaliciju i prigrabe vlast, e onda najednom su puni razumevanja jedni za druge. Najbolji primer vam je Dragan Marković Palma. Pred jedne parlamentarne izbore, današnji lider jedne propale opozicione stranke je govorio za Palmu kako nije tigar, nego Palma je drvo. Onda su sa tim Palmom i SPS ušli u vlast, sa obrazloženjem da treba nastaviti evropski put Srbije. Najednom Palma postade domaćin, evropejac i mnogo citirana osoba. Patriotizam se ne sipa u traktor (već u službeni Audi). Dobili smo tu, kako ju je narod nazvao, monstrum koaliciju, sa prepoznatljivom vizuelnom oznakom u vidu žirafe. Izgubila se vlast, eto Palma nije više evropejac, već kriminalac. Kada je Palma dobio nagradu Najevropljanin godine, lider te iste propale stranke je vratio tu istu nagradu koju je dobio ranije.

f)      U proporcionalnom izbornom sistemu, onima koji su na vlasti odgovara mala izlaznost i neažurirani birački spiskovi. Polaze od toga da će izbore da dobiju i da će za njih da glasa najveći broj izašlih glasača, jer imaju neograničene resurse za kampanju u vidu para poreskih obveznika, para javnih preduzeća i svu potrebu logistiku u vidu državnih institucija gde su partijski postavljeni njihovi ljudi. Zato godinama nisu ažurirani birački spiskovi, niti će da budu.

g)    Proporcionalni sistem je u neku ruku matematika; proporcije. Srbija je zemlja apsurda u kojoj imate u manjini vrhunske matematičare koji dobijaju svetska priznanja i nagrade i ostali deo stanovništva koji je mnogo tanak sa matematikom. Uglavnom, matematičko znanje prosečnog Srbina se svodi na to da izračuna koliko dobije dinara za 50 evra, i kada kupuje nešto na buvljaku ili pijaci, da ga neko ne zavrne za kusur. Kad krenu u izbornoj noći grafikoni, statistike, računice CIK-a, a pre toga su ovi iz CeSID-a objašnjavali nešto, on prosto pobegne iz sobe u kojoj je TV, kao nekada kada je bežao sa časova matematike. K’o da ima pismeni. Prosečnog Srbina je na taj način lako uveriti u nešto, prihvata sve, samo da ne mora da razmišlja i računa.

h)    Reši zadatak:

Izborna jedinica ima 980 birača. Na izbore je izašlo njih 360. Od tih 360 birača, njih 342 je dobilo od SNS po dve ’iljade da glasaju za njihovu listu. Od njih 342 što su dobili po dve ’iljade, 7 nije donelo dokaz za koga su glasali, zato što imaju telefone bez kamere iz devedesetih godina, po uzoru na Vučića. Od ukupnog broja glasača koji su glasali za SNS, njih 123 je preminulo odavno. Izračunaj u procentima:

-Koliko je glasača izašlo na izbore?

-Koliko je glasača glasalo za dve ‘iljade?

-Koliki je procenat glasača SNS koji nemaju telefone sa kamerom?

-Koliki je procenat preminulih osoba koje su ustale iz groba samo da dobiju dve ’iljade i glasaju za SNS?

Kroz ovaj zadatak, u stvari, vidimo kako funkcioniše proporcionalni sistem; sve izgleda jasno na prvi pogled. Međutim, nije. Evo, u mom zadatku ima jedno trik pitanje koje niste ni konstatovali. Ne bih ni ja, da nisam smislio ovaj zadatak. Ono služi da vam ga kulturno, da prostate na izrazu, zavučem, kad zvoni za kraj časa. Tako narodu političari zavuku posle izbora, jer cilj je vlast, a ne narod.

Uzgred, šta je trik pitanje u zadatku?

Sada samo za funkcionere SNS jedan zadatak:

Reši funkciju i saznaj kakvu ti je ocenu dao narod kao  funkcioneru dok si na funkciji. Zamisli da sediš na znaku y

y = x3-3x-2

Evo, ja ću da ti kažem – svuda te ima jer si obična nula, zadatak ne bi umeo da rešiš samostalno jer si neznalica i nesposoban, a prvo što ti je palo na pamet je da platiš nekog da ti reši, da kupiš rešenje zadatka k'o što si kupio diplomu. Tok i grafikon tvoje funkcije su kao tvoj karakter, završavaju u septičkoj jami srpske istorije koja je centar gluteus maximusa tvojega šefa.

Zašto su naši političari takvi kavi jesu?

Kada neko godinama dobije nešto ne zasluženo, kada nije biran direktno od strane naroda, on postane arogantan, sujetan i umisli da je apsolutna mudrost ono što on radi i priča.

Zato imamo političare koji ne reaguju na javno mnjenje, jer šta god da se desi i izađe u javnost, oni ne zavise od javnosti, već od svog šefa ili interesne grupe koja ih postavlja na liste, ili im dodeljuje dobro plaćena mesta u javnoj upravi ili odborima državnih preduzeća. Za uzvrat su im lojalni. Tako da narod može da priča šta hoće, osuđuje, on neće da podnese ostavku ili odgovara pred zakonom, zaštitiće ga šef. Videli smo, čak i za višestruko ubistvo.

Političarima koji su birani direktno od strane naroda u izbornoj jedinici, većinski, jako je bitno šta njihovi glasači misle, zato što od njih zavisi da li će da budu izglasani za sledeći mandat. Da bi dobili sledeći mandat, moraju direktno da komuniciraju sa građanima u svojoj izbornoj jedinici. Pogotovo odbornici u lokalnim skupštinama.

Neće se moći praviti predizborne čudne, za prelazak cenzusa koalicije, jer ne dele se poslanička i odbornička mesta predizbornim dogovorom, već ko koliko osvoji u odnosu na izborne jedinice.

Znači, generator naših problema je proporcionalni izborni sistem na svim nivoima.

Treba preći na većinski, da se narod direktno u izbornim jedinicama izjasni ko je najbolji kandidat iz njihovog komšiluka koji će da ih predstavlja. To bi ujedno bio i prvi filter koji bi odstranio mnoge političare koji nas jašu godinama. Tačnije:

Prva faza lustracije direktno od strane naroda.

Malo pa čujemo priču kako u ovoj zemlji treba da se izvrši lustracija. Super, a ko će tu lustraciju da sprovede i kako? Ljudi koji godinama parazitiraju u politici će jedni druge da lustriraju? Pa samo ako se to ne desi. Zato, prva faza lustracije treba da bude ovo što sam napisao. To treba da bude, u stvari, stalni proces; da direktno narod, imenom i prezimenom putem glasačkih listića izbaci loše iz politike, a na taj način političke stranke i pokreti moraće da kandiduju svoje najbolje ljude, a ne jedne te iste. Ostale faze lustracije biće mnogo lakše i jednostavnije, jer paraziti koji su nas doveli dovde neće moći na nju da utiču.

Ako ostanemo na proporcionalnom sistemu, Vučić Aleksandar će večito da vlada. Vučića Aleksandra sadašnja opozicija ne može da skine sa vlasti. Oni su ga stvorili. Da su oni dobro radili, taj Aleksandar Vučić ne bi ni postojao. Da nije postojala slaba, korumpirana Vajmarska republika, Hitler se nikada ne bi desio. Zato je narod ogorčen na ovakvu srpsku opoziciju. Njega mogu da skinu neki novi ljudi, nekompromitovani, koje će narod da izabere direktnim glasanjem.

Znate, moja drugarica Branka iz Milanovca Gornjeg je iznela jednu jako dobru tezu - lakše je osloboditi se Vučića, nego onih koji posle njega sednu u fotelju. To vapi za nameštenim tenderima, upravnim odborima, nedodirljivošću i svim onim što ide uz sistem koji su sami stvorili. Zato moramo da prvo menjamo izborni sistem.

Međutim,oni koji se danas bave politikom i koji su stvorili sistem da večito budu u politici, nikada neće na to pristati.

Zašto da rizikuju i izađu na direktne izbore u svojoj izbornoj jedinici u svom komšiluku gde ljudi odlično znaju kakvi su, kad u proporcionalnom sistemu imaju „siguricu“. Više od toga; direktorska i mesta u upravnim odborima javnih preduzeća, pozicije da odlučuju na šta će pare da se troše i tu uzimaju debeli procenat, da ne odgovaraju ako loše rade i čine štetu i mnogo toga... Mogao bih da nabrajam do sutra.

Da ne ispadne da ja samo kritikujem nešto, a ne nudim nikakva rešenja, predlažem sledeće:

Promena izbornog sistema.

Na lokalu kompletno većinski, kao svuda u normalnom svetu, i mešoviti izborni sistem za poslanike Narodne skupštine Republike Srbije, gde bi se glasalo u 147 izbornih jedinica, odnosno da svaka izborna jedinica bude jednaka jedinici lokalne samouprave kojih na teritoriji Republike Srbije ima 147. Ukupno da Naradna skupština ima 200 narodnih poslanika, a ostatak do broja 200 činili bi poslanici koji bi bili izabrani po proporcionalnom izbornom sistemu, shodno upravnim okruzima, i sigurna mesta za poslanike nacionalnih manjina.

Znači:

1)    Izborne jedinice u kojima bi se birali narodni poslanici većinskim sistemom i broj izbornih jedinica je jednak broju opština u Srbiji. Zašto da gradovi kao što su, recimo -Vladičin Han, Surdulica, Ćićevac ili Despotovac, nemaju narodne poslanike koji će direktno da zastupaju njihove interese? Ukupno ima 147 jedinica lokalne samouprave, odnosno opština, od toga grad Beograd ima 17, te bi iz Beograda toliko bilo narodnih poslanika i to bi bio početak decentralizacije Beograda.

2)    Po proporcionalnom izbornom sistemu bi se biralo na osnovu broja osvojenih glasova stranke ili pokreta u administrativnim okruzima kojih ima 29, i to na osnovu prvog kruga glasanja.

3)    Ostatak bi predstavljala mesta za nacionalne manjine.

Gle čuda... Smanjio bi se broj narodnih poslanika sa 250 na 200.

Ono što političari stalno pričaju – kako treba smanjiti broj narodnih poslanika – nikada neće da se desi, jer su njima potrebna upravo poslanička mesta kako bi podmirili predizborne koalicione partnere; obzirom da veći broj tih koalicionih partnera predstavljaju motokultivator stranke. To su stranke čije članstvo može horizontalno da se naslaže u prikolicu od motokultivatora. To vam je, otprilike, prostor u koji staje malo više od kubika šljunka, ako vam je lakše da tako vizuelizujete ovo što sam napisao. Uz to, dodajte zvuk motokultivatora dok ide uzbrdo... Nit’ manje stranke, nit’ veće galamdžije. Ako ostavimo proporcionalni sistem i smanjimo broj poslanika, na prvi pogled dobićemo uštedu, ali kada pogledamo koliku štetu prave ti dizači ruku, ne postoje nikakve uštede, već opasnost da načine veću štetu.

Da li će ikada ovo u Srbiji da se desi?

Promena izbornog sistema i decentralizacija Beograda? Lično ne verujem, a napisao sam razlog zbog kog neće; stvorili su sistem da večito jedni te isti budu u politici i da niko ne može da ih legalno skloni, sem ako se nisu zamerili šefu ili finansijeru tajkunu. Naravno, postoje ljudi koji se bave politikom, a cilj im je dobrobit ove zemlje, ali oni u ovom sistemu jednostavno ne uspevaju. Sve one koji su hteli da se ova zemlja iz korena menja, one prave intelektualce su od petog oktobra pa do danas sklonili u stranu kako im ne bi smetali, a one koje su ostali u politici, marginalizovali. Sve ostale koji se ne slažu sa njima i koji ih kritikuju rešavaju po principu:

NARUŽI SVE OKO SEBE, KAKO BI SE STEKAO UTISAK DA SI TI JEDINI LEP.

Naime, oni ovaj politički sistem predstavljaju normalnim i strašno bi bilo da neko predoči narodu šta je normalno, a šta nije, i kako se živi u tim stvarno uređenim zemljama. Za svoje neuspehe krive narod, jer kada taj narod glasa za njih onda je dobar, a kada ne glasa ili ne izađe na izbore, onda je glup, primitivan, polupismen i kriv za sve... Ako bi se kojim slučajem promenio politički sistem u većinski koji, između ostalog, predstavlja I obaveznu debatu između kandidata, onda bi ove što nas večito jašu narod mogao da uporedi sa drugima, mogao bi narod da ih priupita za minuli rad, imovinsko stanje i mnoga nezgodna pitanja. Zato ovaj moj post na blogu niko od političara neće da podeli, kao što nisu ni ranije moje postove. Njihovi zastupnici na društvenim mrežama ima da me napadaju, plus baksuzi kojima niko I ništa ne valja.

Taman posla da narodu neko otvori oči. Bitan je haos, spletkarenje, spinovanje i da se po ko zna koji put obećava nešto što nikada nije ispunjeno.

Bez ove dve stvari, promene izbornog sistema i decentralizacije Beograda, nemoguće je graditi institucije niti efikasnu državnu upravu. Ovo je temelj od koga treba početi.

Prava decentralizacija Srbije nije podela na nekakve regione. U razvijenim zemljama regioni postoje kao logičan sled istorijskih dešavanja. Nemačka ima pokrajine koje su nekada bile državice koje su se ujedinile. Švajcarci imaju kantone koji su se ujedinili u konfederaciju u 14. veku, posle pobede nad Svetim rimskim carstvom koje je osnovao Karlo Veliki. Mi smo, gospodo, bili pod Turcima. Prava decentralizacija Srbije je decentralizacija Beograda u više faza, u dužem vremenskom periodu. U tom Beogradu je najviše para, znači najviše se krade. Ispumpavaju se milijarde godišnje. Sve je tamo skoncentrisano. Oduzmite mogućnost političarima da budu Beograđani i jako brzo videćete rezultate. Znam da razumete na šta mislim.

Sada sledi deo teksta za ovu intelektualnu Srbiju, da me oni razumeju, pošto ne vole baš da čitaju narodni jezik kojim pišem.

Nadam se da će vaš mozak da apdejtuje ove moje frontalne konfesionalne agitacije prostom narodu srpskom. Ako vi niste ovo pročitali, već vaš freelance social network Admin, zamolio bih te druže Admine da preneseš ovo moje antiteističko hejtovanje svojemu poslodavcu. Prepričaj mu da ga istangira, a ovo sad nek’ pročita svojevoljno i spakuje u sopstveni diskucioni misleći folder u tefter. Prepričaj mu ovaj moj post kao skraćenu verziju školske lektire sa neta. Nemoj samo da mu kažeš da se Ana Karenjina bacila pod voz. Da ne brine. Pozdrav od mene i neka odgovor objavi u svom sajber portalu.

Prevod na SNS srpski jezik

(jalbidalbi jezik)

Ne nadam se da će vash mozak da privati ovo, dali će ili neće VI prirodne lepote serbia, potomci Nemanjića ali glumaca iz TV serije na SNS RTS 1. Ako vi nishte ovo raščitali već onaj koji zna nauku s čitanie na glas a vama čitao na, jalbi prverio dalbi pročitao stvarno, ali nije. Nemojte da prepričate Vuchicu ovo shta sam napisao, on zna da chita, čak i u sebe i kraj sebe.. Od vas voleo bih da čujem kako bi neko prepričao ova text. Voleo bih da prepriča onaj što ima 800 evrića visak, da mi da 400, a ja da ga zavrnem i s tie parice odem na more i ne uplatim Vuchicu. Evo istitlovao sam vam ovaj .txt i drugarski pozdrav nadam se da ce se nekad vidite sa monom. Na kraju evo botovima još malo znakova interpunkcije, pa neka ih rasporede kako hoće. ; : _ ) / ??? % $ # „ ! , , , , * = = Neki doduše i nisu. al’ šta tom ima veze. Njima je to isto.

Prevod na prestolonasledni Karađorđević jezik.

.MP3

Не надам се да ћете васх мозак привасти ово, да ли ће или неће ВИ природне лепоте србије, потомци Немањића али глумаца из ТВ серије на СНС РТС 1. Ако ви нисте ово разјасли већ онај који зна научну ријеч на гласу и читао на, јал би прверио дал 'прочитао стварно, али није. Немојте да уверите Вучићу ово што сам написао, он зна да чита, чак и у себе.Ево иститловао сам вам овај тxт и другарски поздрав, надам се да ћете се некад видети са мном. На пријему у вите двор који је мој хаус.само онај који је за Кара, карађорђевице, а против Немањице из ТВ серије.

Ako želite da čujete originalni izgovor Aleksandra II Karađorđevića, tekst iznad kopirajte u Google prevodilac. Podesite levo „engleski“ desno „srpski“ i kliknite u desnom delu ispod prevedenog teksta na znak za zvučnik. Original prestolonaslednik kada priča maternjim jezikom.

A evo i ja sam to uradio za vas koji ste trenutno na mobilnim telefonima i ne gledate kako prelazite ulicu.

https://www.youtube.com/watch?v=j6OUM826CGQ

Pre nego što pristalice monarhije izvedu impulsivni komitski napad na moju ličnost i srpstvo, zbog obog klipa sa youtube, molio bih da pročitaju ovo što sledi.

Verujem da se nj. k. v. Aleksandar II Karađorđević ne bi naljutio na ovu moju šalu. Lično smatram da mesto predsednika Srbije treba da se ukine i da se vratimo patlamentarnoj monarhiji. Odmah će razni politički teoretičari da ovaj moj predlog proglase nazadnim.

Znate šta?

Da smo mi Francuska i da smo imali buržoasku revoluciju, Napoleona i sve ostalo, bilo bi, k’o što narod kaže - sa konja na magarca. Međutim, mi smo Srbija, bili smo deo Otomanskog carstva i živeli smo dosta dugo u jednopartijskom sistemu.

Imamo 27 godina višestranački sistem koji je daleko od demokratije. Daleko smo i od demokratskog društva. Hajde da pogledamo rezultat svega toga kroz ličnosti i dela dosadašnjih predsednika.

Počeli smo sa diktatorom koji je po cenu opstanka na vlasti uveo zemlju u konflikt sa celim svetom, njega je kao metadon heroin zamenio neobavešteni namćor, pa je onda izbore dobila jedna obična kohabitovana ameba koja je stvorila ovod današnjeg psihopatu, a u prelaznom periodu između amebe i psihopate imali smo Tutu Bugarina iz Kragujevca. Ako uporedimo njih sa Aleksandrom II, to što slabo govori srpski jezik je sitnica u odnosu na teške duševne mane ovih pomenutih. O tome koliko su dosadašnji predsednici Srbije, interesne grupe oko njih i prateći kokošari opljačkali Srbiju, uništili... To su cifre od kojih se običnom čoveku zavrti u glavi. Po nekim računicama, iz Srbije su izneli 51 milijardu dolara. EJ, PEDESET I JEDNA MILIJARDA DOLARA! Da su Karađorđevići imali te pare pred Prvi svetski rat, ne bi im bili potrebni saveznici. Razbucali bi sami Austrougarsku monarhiju i militantnu carsku Nemačku. U Beču, poslastičarnice bi danas imale nazive pisane na ćirilici, u operi bi im redovno gostovao Aca Lukas i Ceca, a Nemačka bi se svela na Berlinski pašaluk. Talijani bi proizvodili paradajz da ih naše domaćice stavljaju za zimnicu u flaše od venecijanskog stakla, svaka plaža u Španiji bi se zvala Miločer, pa se samo doda broj.

Međutim, ljudi koji su opljačkali Srbiju i njihovi saučesnici, su stvorili sistem da su praktično nedodirljivi. Njihova deca i familija ih nasleđuju u politici i svemu.

Mi, u stvari, u mentalnom smislu imamo razjedinjenu Srbiju - na male psihotične državice kojima vladaju samokrunisani političari, vladari koji su svoj svet pretvorili u zasebnu državu u državi. Vladaju kao despoti svojim malim carstvima i ako zavrnu jedni druge za pare, ratuju preko buđavih medija i dnevne štampe. Ta njihova carstva nemaju geografske, već materijalo-interesne granice.

Zato mislim da treba da promenimo izborni sistrem, decentralizujemo Beograd, ukinemo mesto predsednika Republike Srbije, jer mi kao republika u pravom smislu te reči nismo, i postanemo parlamentarna monarhija.

Aleksandar II Karađorđević ne bi bio krunisan, nego neko od njegovih potomaka ili potomaka Karađorđevića. Naravno, za tako nešto bi se pripremio, bio u obavezi da završi vojnu akademiju, da se školuje na temu međunarodnog prava i odnosa i doškoluje se na nekoj od stranih akademija. U tom prelaznom periodu mesto predsednika države bi obavljao premijer.

Vojnu akademiju bi morao da završi, jer sutradan kada postane kralj, biće vrhovni komandant oružanih snaga. Da li vam je poznato da je princ Čarls završio mornaričku akademiju i da je komandant britanske mornarice?

Hajde sada da uporedimo ovaj moj predlog sa trenutnom situacijom koju imamo.

Imamo samokrunisanog monarha Psiha koji komanduje vojskom u ratu i miru, a da nije služio ni vojsku. Imamo našega Bila Klintona, a da nije demokrata. Za ministra odbrane imamo muškarca pod falinkom jer nije sposoban za odsluženje vojnog roka. Šta se tim ljudima dešava u glavi, verujem da ni najbolji psihijatri ne mogu da dokuče u potpunosti. Takvi se ne leče samo medikamentima, nego drže zatvoreni u tapaciranoj sobi.

Umesto da su u tapaciranoj sobi, kod nas takvi ljudi vode državu, komanduju vojskom i bolesno drže sve pod kontrolom. Imaju mala ustavna ovlašćenja i veliku moć zahvaljujući paralelnom sistemu kojeg su stvorili.

Prema tome, moj predlog je izuzetno savremen i napredan u odnosu na ovo što danas imamo. Ne samo to, nego i izuzetno mentalno zdrav.

Sam čin krunisanja treba da bude dobro organizovan i svetski događaj o kome će se pričati mesecima. Neka košta koliko treba, može da se plati parama zaplenjenim sa of-šor računa. Bivši vlasnici računa mogu ceremoniju da posmatraju na velikom video bimu koji bi bio postavljen u krugu zatvora gde su na robiji.

Inače, spreman sam da nj. k. v. Aleksandru II iznesem ovaj predlog, te eto može da upriliči prijem za mene.  Obzirom da sam već jednom bio na prijemu u Belom dvoru, davne 2003, molio bih ga da se ne služe oni krekeri na koje je ubodena čačkalicom čajna kobasica i kakčkavalj. Od onoga čovek ne mož’ se najede, pojeo sam dve tacne i otišao gladan kući. Najbolje da se skuva pasulj i neka salata. Za dezert nek’njegova žena umesi neke jednostavne grčke kolače. Da sa članovima Krunskog saveta ručamo k’o ljudi, a da mi se ti isti članovi ne mršte kad budem udrobio ’leba u pasulj. Da se smeškaju. Eto, mogao bih da smislim poseban recept za taj pasulj i da pripremljen na taj način nosi naziv: The Royal Beans i da se tradicionalno služi na Belom dvoru.

Koristim ovu priliku da pristalicama Jugoslovenske kraljevske vojske u otadžbini uputim apel da obriju brade, operu i ošišaju kosu. Nemate potrebe više da žalite za kraljem, kralj uskoro dolazi. Radujte se okupani, kao da ste vitezovi pričešćeni i miropomazani. Prestanite sa vašim ikonografijama i koreografijama, pogotovo da nosite uniforme ili delove uniformi, vi niste vojska. Te uniforme niste zaplenili od vaših smrtnih neprijatelja komunista, nego ste ih kupili na vojnom otpadu ili ste ih dužili kao rezervisti.

Ovo je apel, ali kralj kad bude krunisan, narediće vam da učinite to što sam vam napisao, a vi pokažite koliko volite kralja i učinite to pre njegovog naređenja.

Bog je na nebu, kralj na zemlji. Ovom prvom dovoljno štete vladike SPC, a nemojte vi ovom drugom. Dovoljno mu štete samozvani četnici alavi na pare koji nose odela i kravate tipa Vojislav Šešelj, Vuk/Dana Drašković novi profil i tamo neki magarac Šormaz koji ne može da uradi ni tri skleka.

S obzirom na to kada postanemo monarhija, razvijaćemo se ekonomski naglo, pogotovo poljoprivreda i stočarska proizvodnja, pa eto i za vas biće posla u klanicama od Topole pa do Ravne gore. Moći ćete tu da koljete prasad JUS koja će da idu u izvoz i slobodno pevate:

Drma mi se drma mi se na šubari cveće

ubićemo, zaklaćemo

Francuska obrada prasića

u izvoz za Austriju kreće.

Evo, ova klanična Francuska obrada me podseti da je predsednik Psiho bio u Francuskoj. Danas znamo da je tamo bio da proda aerodrom “Nikola Tesla” u vidu nekakve koncesije. Kao slučajno, na ulici ga je iz kamiona prepoznao šofer iz Bora i znate šta je bilo. Zaskočio ga i ubalavio od ljubljenja (to naravno nije slikano).

Karađorđeviće u Francuskoj niko ne mora da prepozna na ulici. Oni imaju bulevar u Parizu nazvan po njihovom slavnom pretku Petru I Oslobodiocu koji je, između ostalog, vratio Kosovo pod suverenitet Srbije. Predsednik Psiho ga je prodao, a da nije ni trepnuo.

Na kraju želim da poručim nešto patrijahu SPC

Ti, Ireneju, patrijarše izabrani na nameštenoj crkvenoj lutriji, stidi se svojih postupaka, dela i izjava. Ti i svi arhijereji koji su se priklonili ovom zlu koje danas vlada i kojeg veličate. Umesto da mu se suprostavite i kao Hrist stradate, vi ste sklopili pakt sa njim kako biste bez kazne ispunjavali svoje hedonističke potrebe i činili grehove koje čine obožavaoci đavola. Ti, koji si potekao iz redova monaštva i ne smeš da se ženiš i imaš decu, obljubio si ženu i napravio joj dete. Nisi ti njoj dete napravio iz ljubavi, već postoji nepisano pravilo u SPC da ako neko želi da napreduje u hijerarhiji, mora da dokaže da nije peder tako što će da ima dete. Kad neki vladika dobije dete, ceo Sinod SPC odahne.

Zloupotrebio si osećanja naivne devojke radi svojih ličnih interesa. Zloupotrebio si i njena osećanja prema bogu i crkvi, sigurno si joj složio priču da su ti spermatozoidi osveštani . Ti, slugo sotone, tačnije njegovog zemaljskog poverenika za Srbiju, koordinatora đavoljeg za ovaj region, Psiha i obožavaocu zlatnog teleta, stidi se. Pu, pu...

Pu pu pu pu, pu pu pu puu, pu puu pu pu, pu pu,

pu pu pu, puu, puu puu puu,

pu puu pu puu,  pu pu, puu pu puu puu pu

pu pu

puu pu pu, pu, pu puu puu pu, pu pu, puu pu

puu puu puu, pu pu pu puu, pu puu pu puu puu puu

pu puu puu pu, puu puu puu, pu pu pu puu

Ovaj deo teksta je napisan Morzeovom azbukom. Kratko pu je tačka, a dugo puu je crta. Znate ono u rok pesmama sedamdesetih kada neke pesme pustiš naopako čuje se đavo? E ovde je drugačije; kada ovaj tekst otkucaš na električni telegraf unatraške, zvuk koji se čuje ima dejstvo jevanđelja i pritom sam tekst govori kako ćemo lako da srušimo Psiha. Zato podesite točkiće na vašoj Chiffriermaschinen Enigma na sledeću šemu:

Ubacite ove morzeove znake.

.... ...- .- .-.. .- / ... - --- / -.-. .. - .- - . / .. / -.. . .-.. .. - . / --- ...- .- .--- / .--. --- ... –

Naravno, ne brinem da će ovi Psihovi da provale šta sam napisao. Ako je Tjuringu koji je bio genije i ljudima iz Blečli parka trebalo nekoliko godina da razbiju šifru Enigme, onda ovim Psihovim naučnicima, doktorima nauka iz Picinog parka, trebaće decenije da provale fotografiju koju sam postavio.

Na kraju, oni koji su pročitali ovaj post, sigurno ih boli uvo ko je osoba koja se krije iza ovih raspoređenih po širini i dubini slova. Ako, i treba tako, Srbi smo. 

Ali, ipak da kažem:

Običan sam čovek, išao sam malo u školu. Pročitao neke knjige. U vremenu dešavanja moje mladosti bilo moderno da čitaš. Bitno je da si pročitao aktuelnu knjigu i da si je shvatio. K’o danas što je moderno da muško obrija noge i počupa obrve, ili žensko ugradi napućivač za usne u usne.

Da bih sebe bolje objasnio samome sebi, napisao sam autobiografiju. Prvobitna verzija moje autobiografije je imala 472 strane. Ostavio sam tekst malo da odleži i ponovo pročitao. Shvativši da je to previše obimno, rešio sam da tekst redukujem i izbacio sve opise prirode iz njega. Konačna verzija moje autobiografije ima 3 strane, pa se može brzo pročitati. Evo link:   

http://plavsa035.blogspot.rs/2018/01/ivan-plavsic-biografija.html

Recep za moj čuveni sataraš i da li žene treba da služe vojsku

Koliko će uspešno biti pripremljeno ovo jelo, zavisi od toga koliko vam se jede. Koliko ste gladni. Koliko dugo niste jeli nešto, kuvano, spremljeno i ukusno. 

U posudu za pripremanje jela, stavite malo zejtina, iseckate luk i neku dobru slaninicu. Dinstajte na tihoj vatri dok ne omekne.

Dok čekate da se ono što ste stavili ukrčka, možete da "ubijete" vreme. Na dasci za sečenje, od kožice od slaninice napravio sam srBski grb sa četiri crnolučana ocila. 

Šta je Srbin nego sveto trojstvo: slanina, luk i rakija "Tarabovača" 

Rakija "Tarabovača" vam je ona rakija koja se oseća na hrastovo bure, zato što je ono staro. Ljudi koji skladište takvu rakiju i ne smeta im su obično oni koji peku rakiju sa mnogo šećera da bi ispekli više. Ta rakija se zove: "Šećeruša" Kad prepeku "Šećerušu" i sipaju u to staro bure, ona vremenom poprimi miris i ukus njega. Tako nastane "Tarabovača" Kada probate takvu rakiju, imate osećaj kao da pijete nečije tarabe, a u Srbiji su tarabe starije od američke istorije. Međutim, nekim ljudima taj ukus i miris ne smeta i u stanju su da popiju celu ogradu dnevno. 

Da nastavimo sa receptom. Zatim u tako izdinstani luk sa slaninicom dodate seckanu papriku. 

Kad se paprika prodinsta, dodate paradajz narezan na kolutove. Preporučujem domaću autohtonu sortu Volovsko srce. Ukusan i dobar za pripremanje.

Zati dodajte prešun ubran kraj staze. Peršun i ostalo začinsko bilje se sadi kraj staze da bude dostupan za ubrati, da ne morate da ulazite u baštu zbog par listova ove dobre i korisne začinske biljke. Konkretno, ja sam posadio peršun u žardinjeru, tako da sam dodao peršun ubran iz žardinjere. Pošto žardinjeru mogu da premeštam, faktički imam mobilni peršun, a onaj kraj staze je u ovom slučaju fiksni. Vi možete da dodate koji hoćete peršun; iz saksije, iz super marketa, sa pijace, ubran kod komšije... 

Zatim, dodate biber. Naravno dodate po ukusu, ali i ne morate ako ga ne volite. Biber obavezno u zrnu i direktno ga meljete u sataraš ovim malim mlinom za biber. Mnogo je bolje nego da stavite samleven biber iz kesice. 

Zatim, kada se sve to lepo ukrčka, dodate jaje. Mešate dok se jaje ne obradi termički i masa postane kompaktna, što bi rekli oni što vole stručne izraze. 

Na kraju jedete. Može eto uz neki sir ili kako ko voli. Obavezno je jede sa hlebom, po tradiciji. 

Za dezert, evo domaći sladoled sa prelivom od kupina. Stavite kupine u posudu, dodate šećer, izmrvite i malo ih ukuvate. Prelijete preko predhodno pripremljenog i zamrznutog sladoleda od vanile. 

Sada da napišem nekoliko komentara o tome da li žene treba da služe obavezan vojni rok u ovoj današnjoj srBskoj JNA. 

Kakvi su današnji muškarci, stvarno ne bi bilo loše da žene služe vojsku. Naime , ako današnje mladiće i uslovno rečeno muškarce pošaljete u vojsku, oni ništa neće da nauče, a kamoli da steknu navike. Kada dođu iz te vojske ima samo da kukaju kako su se mučili da nameštaju krevet, ustaju rano, morali da peru ručno čarape, kako su ribali WC kiselinom, morali da čekaju 20 minuta u red da uzmu rućak, a za ručak nešto neukusno, neprepoznatljivo... Mučili su se jadni dovoljno da za ceo život više to ne mora da rade. Kada samo pomisle da ih je tamo sačekalo kratko ćebe, vruće pivo i uvek ladna kafa, naježe se skroz...  Dobićete još veće nesposobnjakoviće i trutove nego što su bili pre toga. Zbog tih "trauma" koje su doživeli, tražiće da budu ceo život na poštedi.  Međutim, to nije nastrašnije, već činjenica da će sledećih 20 godina da dave o pričama iz vojske. One otprilike glase ovako: 

  

1)    Kako je imao zajebanog desetara koji ga je stalno „drkao“ Kako je taj desetar bio glup ko noć, al’ se ušlihtao poručniku pa ga ovaj poslao na kurs za desetara. Kako je došao iz najgore selendre i da ga je mrzeo jer je on urban i cool i uzeo ga na zub kad je nešto rekao protiv Cece. Posebno se uvuko,  u dupe komandiru čete koji je večiti kapetan 1 klase, alkos običan pa mu smanjena službena ocena i onemogućeno svako napredovanje. Žena mu je kurva, naravno, seljančura jedna kao što je on.

Ćerka mu ima drvenu ruku, a on je muči tako što je tera da žmuri i tom rukom čita brajevu azbuku. 

2)    Druga varijanta je da je mladić bio desetar u vojsci. Svakako, da ode na kurs za desetara ga je lično predložio komandir čete, koji je prava vojničina. Čovek bez dlake na jeziku, pravičan i ostao je večiti kapetan 1 klase jer je u lice rekao istinu komadantu brigade, pa mu je taj ludi pukovnik smanjio službenu ocenu. Pomirio se sa tim da neće da napreduje i postane major, ali nema veze ima podršku porodice. Žena mu je fina puna razumevanja i ćerka mu nije narkoman. 

      Ovde ću da stanem...

      Postoji mnogo žena u zemlji Srbiji čiji su muževi ili bližnji služili vojsku i one su se naslušale svakakvih priča iz vojske. Znaju ih napamet. Ova lupetanja sadašnjeg ministra odbrane Vulina su izazvala "okidač" u njihovim umovima da obnove priče iz JNA, VS pa samo još fali da ih i na ovome postu čitaju.    

      Da se prvo podsetimo šta je taj ministar koji nije služio vojsku rekao.

      Kao prvo čim je postao ministar odbrane izjavio je da se neće vraćati obavezno služenje vojnog roka. Tu je mislio na vojne obveznike muškog pola. Zatim je izjavio kako bi vojna obuka mogla biti obavezna za civile, a za žene mlađe od 50 godina uvešće se obavezna obuka iz prve pomoći i postupanja u vanderednim situacijama. Pazite vi tog genija... 

     Uvođenje ovakvih obuka za žene je krajnje besmisleno obzirom da kod nas žene imaju stalnu vandrednu situaciju u kući, a obzirom na situaciju u zdravstvu a imaju decu, postali su pravi eksperti u pružanju prve pomoći. Što se tiče ratnih uslova, dovoljno je da nađu na internetu i pročitaju. Imaju osnovno znanje jer ih život naterao, samo da ga nadograde. 

      Međutim, kada malo razmislim, možda je i bolje da žene služe vojsku i to baš ove žene koje sam pomenuo. Bolje je da ostanu kod kuće, a muževi da se pozabave realnošću svakodnevnog življenja. O tome šta muževi očekuju od žena napisao sam još odavno u sledećem postu. Naravno, na satiričan način. Evo linka, to je otprilike na sredini posta. 

http://plavsa035.blogspot.rs/2015/09/ljubavni-putopis-mojega-kraja.html

      Tako da bi svi ti poslovi koje sam nabrojio, ostali mužu za izvršiti, a žene bi se lepo odmorile u vojsci od tih obaveza, bar jedno šest meseci. Vojska bi im bila godišnji odmor. Evo, da dam primer. U jednoj vojničkoj spavaoni spava obično 24 vojnika, to mu po pešadijskoj formaciji dođe vod. Šta je jedna spavaona, odnosno soba za 24 žene za srediti? Smešno. U odonosu na ono što stalno rade kući a to je po ceo dan idu za svojim voljenim ukućanima, skupljaju njihove stvari i ne mogu da postignu da ih operu i opeglaju koliko oni znaju da se usvinje, ma prava sitnica. 

Onda, borbena obuka. Postoji jedna zabluda da žene ne omogu da savladaju borbenu obuku. To je muška zabluda nastala pod uticajem gledanja akcionih filmova tipa "Rambo" jer svaka osoba u uniformi pora da bude specijalac. Međutim, većina tih muških ili nije služila vojsku ili je služila u domu zdravlja ili u nekoj ustanovi zbog prigovora savesti, a oni koji su stvarno služili...

...najčešće brdska pešadija, gde vojni obveznik mora bude jak ko magarac jer ima mnogo opreme za poneti i pri to nije poželjno da poseduje inteligenciju. Za pešadiju se inače kaže da je najgluplji rod vojske.

Postoje mnoge dužnosti koje jedna žena može da izvršava jednako dobro kao muškarac, možda čak i bolje. Neću da ih nabrajam ima ih mnogo, a molim muške da se obaveste šta jedna žena sve može da radi u vojsci pre nego što komentarišu služenje vojnog roka umišljajući da su bogovi humora.

Na kraju, verujem da se svi pitaju, zašto sam post na blogu počeo receptom? Odmah da kažem da nisam zbog toga da bih nekoj ženi pokazao kako ja spremam sataraš, one to znaju bolje od mene. Plašim se, koliko imamo ludog ministra odbrane, da će stvarno da se uvede služenje vojske za žene do 50 godina, da se on neće zaustaviti samo na tome da moraju da završe pomenute kurseve. Zato eto, njihovi muževi, ako žele da spreme nešto, imaju recept za jedno jednostavno jelo, sa sve slikama kako se sprema koje sam specijalno uradio za njih dok sam spremao sataraš. Da sam koji slučajem napisao samo recept, teško da bi na osnovu toga bilo šta da urade.
Na kraju da kažem nešto čuveno što svako ko je služio vojsku, zna.

PRIJATNO SEPTEMBAR!

Ženama odlazak u vojsku, muževima polazak dece u školu, spremanje zimnice i svega ostalog što pre toga nisu radili. Naravno, ne zaboravite da spakujete u zamrzivač sastojke za sataraš. 

Ne ostajte ovdje. Posvećeno mladim ljudima.

Ne ostajte ovdje

Ne ostajte ovdje!  Sunce tuđeg neba

bolje će vas grijat’ no što ovo grije.

Grki su ovdje zalogaju hljeba

Što za nas je hrana za njih su pomije.

Od zemlje... Recimo Kanade, ko će

naći bolju? A maćeha vaša,

zemlja vam ova. Bacite pogled

po vašem trudu, učenju i znoju,

čekaju vas samo neplaćena

grobna mesta vaših pradjedova.

Ovde vas svako proziva, spletkari i broji

A tamo niko poznati vas neće.

Bolji su njihovi političari i kad su goli,

nego ovo naše polupismeno smeće.

Ne ostajte ovdje!  Sunce tuđeg neba

bolje će vas grijat’ no što ovo grije.

Grki su ovdje zalogaji hleba,

u tuđini ne tugujte za otadžbinom

spremajte pasulj, sarmu i bobove piKtije.

Kako ja zamišljam brak

 Mojoj ženi,

Ovaj post nije preporučljiv za čitanje mlađima od 21. godine. Ako neko čije su godine ispod pomenute cifre želi da čita, neka pokaže roditeljima prvo, da vide i odrede da li je podesan za njihovo dete.

Najbolje majka da prvo iščita, jer kod nas su žene mnogo pismenije i razumnije od muškaraca. Ovaj post na blogu biće objavljivan samo na tviteru.

 Dolazi jesen. Lišće, samo što požutelo nije. Sedimo pozadi u dvorištu. Ona peče papriku, ja pijem kafu i gledam je zaljubljeno istim pogledom kako kada sam je prvi put ugledao...

U dvorištu, deca.

-Ne sine da gađaš komšiju sekirčetom, treba mama da cepka drva, da ispeče papriku. Pusti kera na njega... Tako, taman ker da se izduva malo.

Zadovoljan, srknem malo kafe... Pogledam, ono ćerka udara momka bejzbol palicom.

-Ne bejzbol palicom! Šta stalno ponavljamo od malena? Dečaci, bejzbol palica, devojčice oklagija...

... može i tom cevkom od ¾ cola, al’ pazi da je ne iskriviš, treba tati.

... ne porukama, sutra nam stiže ugalj, neće moći da gura kolica! Tako sine tatin, u glavu, što manje da razmišlja, a da te što više sluša...

... pazi da mu ne polomiš ključnu kost slučajno, treba posle da prepakuje džakove sa cementom.

Pogledam u ženu i zahvalim se bogu što nam škola nije vaspitala decu. Ni država, nego mi sami. Bez pomoći literature. Po starinski. U nacionalnom duhu.

Naravno, ovo sam se šalio, što verujem svi koji čitaju, vide. U nastavku već...

... zagrlila me i počela da ljubi po vratu.  Na njenoj koži osetio sam miris tek ispečenih paprika i parfema... Trussardi (ostale neke zalihe parfema od ranije). To me toliko napalilo da sam je odmah uhvatio za guzove, digao na kuhinjski astal i razvalio po seljački, što se kaže. Ujutru, ustala je i otišla do pijace. Donela je pet džakčeta paprike.

-Šta će ti tolika paprika? Upitah.

-Pa, svaki dan da ispečem po jedno džakče; utorak, sreda, četvrtak, petak, subota.

U nedelju malo da odmorimo. Mislim, nedelja...

-Kako ti kažeš, mačko moja.

Zagrlio sam je, pomazio malo po leđima i nežno poljubio njen slatki obraščić da ga ne izgrebem brkovima.

Naravno, sada bi bogovi humora rekli:

„Cure vole kada brkovi žare“

Da. Vole. Ne po obrazima. Ni usnama. Ni tu...

Niže, još niže...

E. Tooooooo !!!!

Pa još pospeš susam. Ribica sa susamom...

Mmmmmm...

Neki muškarci vole ribice sa susamom one iz kesice što se kupuju po prodavnicama, neki susam na kiflicama koje je ispekla njihova žena.

 Ja ću da volim njenu ribicu sa susamom.

Za kiflice, teško da če da ostane susam.

Mmmmmmm...

Ribica sa susamom koje skupljam jezikom...

Brkovi žare dodatno na mestu gde treba...

...ono što sebi nisam verovao je da ću sresti osobu koju želim za ceo život. Iskreno, prepao sam se skroz. Vremenom, taj strah me prošao, ali ono što nikako ne može da me prođe je činjenica da sam ko šta samo napaljen na nju. Da me druge žene ne interesuju uopšte, već samo ona. Zvuči neverovatno, zar ne?

Kada sam recimo nervozan, samo zamislim kako mesim njene dude i čas se smirim. Jedva čekam da budemo u braku i da kad sam ja nešto nadrndan, ona kaže:

Ajd’ dođi da mesiš malo...

Al’ ljubi prvo.

Sedenem na stolicu, ona me opkorači, sedne u moje krilo i navuče mi glavu među njene dude. Ja ih ljubim i mazim joj butine u isto vreme. Stiskam guzove njenog prelepog dupenceta. Tepam joj da je moja nevaljala devojčica.

Nemate pojma kako je teško pisati ovo...

Kako počnem, Nestaško pošandrca.

Zato sam odlučio da svake subote dopunim ovaj post. Ako budem napisao odjednom, Nestaško ima da rikne zbog velikog broja ponavljanja nečega da se smiri, u nizu jedno za drugo.

Bez pauze.

Jedva čekam sledeću subotu.

Prva dopuna posta:

Pokazuje mi kako se mazila dok smo bili razdvojeni. Srednjim prstom lagano prelazi preko ribice, po sredini, jedva je dodirujući... Zaustavlja prst u gornjem delu ribice i krućnim pokretima dejstvuje po onoj tački što svaka žena ima, al neke ne znaju da je imaju. Ne mogu se setim kako se zove ta tačka.  Označićemo je sa veliko „X“ Ponovo, prelazi preko ribice srednjim prstom, sada za nijansu brže. Zamišlja kako je vrh njenog prsta Nestaškov senzualni vrh. Opet se zadrzava na tački X ...  Zatim gura prst u ribicu do kraja, spušatjući ga priljubljenog uz gornji deo ribice... Čuje se prigušeno „Ahhhhh“

Zatim više puta gura prst u ribicu do pola i vadi...  Gura ga do kraja i zadržava par trenutaka u ribici... Nekoliko puta.

Odoh sad da napravim pauzu u pisanju...  

... malo dužu.

Nastavak statusa subotom u ponoć

Subota 18 mart 2017.

Ulazim na vrata. U ruci nosim kesu. Pita me:

-Šta ti je u kesi?

Kažem joj:

Videćeš uskoro. Odoh ja u sobu, a ti dođi. Ponesi one čizme što idu preko kolena.

Ulazi u sobu.

--Skini se i navuci čizme.

Skida se i gleda čas u Nestaška, čas u kaubojski šešir pored kreveta. Zna odmah da još dok sam kupovao šešir, Nestaško se ukrutio kao kamen i nije za dlaku popustio u tvrdoći.

Svlaći se, navlači čizme i dolazi u krvet. Obaram je odmah na leđa, stavljam noge na ramena i glavom se zarivam se među njenim butinama. Hvata me rukama za kosu.

Fala bogu pa imam jaku, čvrstu kosu. Da nemam, za ovo tek šest meseci braka bio bi već ćelav.

Skidam njene noge sa ramena i kažem joj:

-Stavi koubojski šešir i dođi jahačice moja!

Stavlja šešir i penje se na mene. Ruke su joj na mojim grudima, dok Ribicu prvo trlja od Nestaška.  Stavlja ga u sebe i jaše me prvo malo kasom, a onda galopom...

Pred kraj galopa privija se uz mene i silovito prati moje pokrete dok joj brzo i jako guram Nestaška u Ribicu...

Kad je osetila moje seme da  prodire u njenu Ribicu, trznula se zajedno  samnom  još par puta snažno...

Ostala je tako par minuta, jer voli da joj Nestaško bude još malo u Ribici. Voli taj njegov gejzir na kraju, da moje seme ostane što duže u njoj...

Tako,kada neka žena kaže svom mužu da je konj, to je zato što je naljutio, dok moja žena kada mi kaže „konju moj“ razvuče osmeh od uva do uva. 

A sad Nestaško, smiri se da te ne zaledim.