Ljubavni putopis mojega kraja i proročanstvo

                Ljubavni putopis mojega kraja

Nedaleko od mesta na kome pišem, na deset kilometra od ove stolice na kojoj sedim, nalazi se manastir Ravanica. Odmah tu, pored manastira nalazi se selo Senje. Ono je poznato po tome da je dalo veliki broj lekara, specijalista za korupciju. Što ti ljudi, rasli kraj manastirskih kapija, znaju da oderu kožu pacijentu, niko ne zna. Pogotovu ako je pacijent po nacionalnosti gastajbajter.

Nemate pojma koliku oni ljubav gaje prema evru, a vole i švajcarske franke...

Selo Senje je inače dalo veliki broj lepih, debeljuškastih žena. Za njih imaju čak i lokalni naziv, koji opisuje njihove čari: Punše devojke.

Naime, debela-deblja-najdeblja. Sinonim za debela je puna, pa sledi puna-punija-najpunija, ali se u Senju kaže puna-punša-najpunša.  Za mršavu devojku se kaže: Takša devojka. Od tanka-tanja-najtanja, odnosno: Tanka-takša-najtakšastija.

Inače, pismo koje se u tom selu koristi je mešano stroslovenski sa ovim novokomponovanim srBskim sa očajnim rukopisom jer sve doktori neki.

Manastir Ravanica je, kao što znamo, zadužbina svetog Cara Lazara. U njemu su položene njegove mošti. To su vam isto što i posmrtni ostatci.

Car Lazar je imao svoju ljubav, caricu Milicu. U spomen njihove velike ljubavi, na mestu gde su se prvi put sreli i zaljubili,  nikao je manastir Ljubostinja. Da ga Milica svojom ljubavlju podiže i ukrašava kao svoju zadužbinu.

Inspirisan svetim Carom Lazarom, svaki Srbin treba da ima svoje Ljubostinje; to treba da bude kuća, koja će da bude i dom njegovoj porodici.

Pošto sam ja rešio da jednog dana imam ženu, počeo sam da dovodim kuću i okučnicu u red. Da u tom našem Ljubostinju, svojoj ženi tepam:

Mila moja, Milice moja...

Da bude carica moja.

Da to naše Ljubostinje podiže i ukrašava...

Usisava, briše, riba čisti i polira. Kreči u koju boju ’oće, šmirgla kitoše, pa opet šmirgla stolariju, da je ofarba dve, a može i tri ruke, da buši rupe za tipli (kupio sam joj novu bušilicu) ako treba da se nešto obesi il’ prikači na zid, menja sijalice kad crknu, blenduje ili ablenduje ( koristi blender ili ne koristi), sprema obroke i dezerte, namešta krevete i menja posteljinu, skuplja razbacane stvari za mnom, da joj uspe svaki put da opere moje bele čarape, stavlja kupus u kacu i turšiju, da me posluži sa rasol kad mi treba infuzija jer sam prepio domaću rakiju, da brojno stanje čokanjčića i čašica za rakiju bude uvek isto, da na proleće isprazni višak kiselog kupusa iz bureta u šaht na ulici ispred kuće, da kad se okrene da uđe na kapiju sa praznim buretom iznervira je ograda, pa je čas prođe čeličnom četkom i ofarba; zaštitna, osnovna, završna, da kapiju našteluje da se zatvara lepo brusilicom (kupio sam joj novu brusilicu)...

Da sa lakoćom sve pegla; zavese, posteljinu stvari, veš moje košulje koje nisam opeglao od kako sam ih kupio, da pegla paprike za zimnicu i da jedemo svake zime te peglane paprike...

Da ne zaboravim i odmah napišem je da neću dozvoliti da moja buduća žena ide na pijacu i vraća se sa iste tegleći ono što je pazarila. Ne! Video sam kod Kineza zgodnu torbu sa točkićima, pa će da je dobije na poklon sa mašnicom. Naravno, dobiće i lepu ekološku torbu. To vam je ona torba što se nekad zvala ceger, a sad mora se usaglasimo sa Evropom, pa je dobila moderan naziv.

Ono oko čega sam se lomio najviše je da li da je puštam na krov da se penje kad treba neki crep da se zameni. Na kraju, setih se da možda jednog dana kupimo motor sa prikolicom , pa će Milica moja, da bude balansero u krivinama. Zato, slobodno će moći da se penje na krov i tako vežba balansiranje. Ako oseti centar težišta svojega tela, lako će posle centar težišta motora. Naravno, oluke će da čisti sa aluminijumskih merdevina, ne sa krova. Merdevine lake, čas se premeste i oluci za kratko vreme čisti „kao pucke“.

Okućnicu, odnosno dvorište, moći će da sredi kako želi. Da od njega napravi prelepi pejzaž. Za to ću da joj kupim najbolji mogući alat. Da kada neka žena prolazi trotoarom ispred kuće i vidi je kako sređuje dvorište, kaže:

-Jao što vam je dobra ta motika!

Ona njoj odgovori:

-Jeste, kupio mi muž za godišnjicu braka!

Da bude ponosna na mene kao Milica na Lazara.

Zato bih voleo da pored opštine, ja i buduća gospođa Plavšić se venčamo u Manastiru Ravanica. To što nije naša parohija, nema veze 50 evra rešava problem.

Imam i neke podatke za jednog Vladiku.

Zato, mila moja, Milice moja, jedva čekam da budemo zajedno, podižemo i negujemo naše Ljubostinje. Uzgred ide hladno vreme i da nosiš čarapice. Ako kojim slučajem saznam da ne nosiš, dobićeš po guzi jer si neposlušna devojčica.

Ljubim te međ’ dude. Dušu tvoju ljubim.

Mila moja... Milice moja.

Na kraju hteo bih da dam jedno proročanstvo koje se tiče zemlje u kojoj živimo.

Plavšino pročanstvo:

 Prorićem da će četvrta žena našega premijera biti muško. Stranac. Švaba. Ako se sećate, kada mu je buduća četvrta žena dolazila prvi put u Srbiju, vodio je kod oca na ručak. Da roditelji upoznaju buduću snajku. To je ta osoba.

Peta žena našega premijera biće žensko. Tačnije ženka. Rasna, umatičena.

Za svadbu dobiće od ministarstva poljoprivrede subvencije.

Na kraju da kažem:

Blago vama sa vašim problemima. Moj najveći problem je izjavim  nešto u zajebanciji, a to se onda stvarno desi.

Odoh da odremam. Sinonim za dremanje je tihovanje.

Svi u kući moraju da budu tihi kada gazda spava. 

JEBALI TE UDŽBENICI

Vučiću. Ti si definitivno bolestan. Mnogo si bolestan.

Osnovno obrazovanje je obavezno, samim time država MORA da obezbedi bar neku olakšicu za roditelje. Pošto si sad veliki evropejac, vreme je da te mi što znamo kako se u tim evropskim zemljama živi objasnimo.  Deca imaju besplatne udžbenike. U mnogim zemljama i besplatan obrok u školi. Ako neko dete ošteti udžbenik koji treba da vrati školi, roditelj plati što ga nije naučio da čuva stvari.  

U tim evropskim zemljama, zakon je isti za sve. Prijemni ispit za srednje škole, fakultete ili neke posebne, specifične škole, je isti za sve. Ako neki od roditelja misli da njegovo debelo dete može da igra balet, mora da ga upiše u privatnu školu i poprilično plati: ne u državnu i tako zauzme mesto talentovanom detetu. Kod nas Vučiću u muzičkim školama imaš veliki broj dece  bez sluha za muziku, a tamo nema. To je zato što baš vi što se bavite politikom umislite da vaše dete treba da svira klavir recimo i ne daj bože da ne bude upisano.

A ko si ti uopšte Vučiću?

Ima otac dva sina;  za starijeg odredio da bude košarkaš, a za mlađeg političar. Kad stariji nije mogao da igra više košarku, postao biznismen.

Znaš Vučiću te fore sa ukradenom ličnom kartom su fore iz devedesetih. Kod mene u gradu su tih godina to radili jedva pismeni prevaranti, među kojima su mnogi bili dileri deviza na parkingu. Podmažu tamo gde treba ili ih štiti moćni JUL -ovac, SPS-ovac ili tvoj radikal. Na kraju, nikom ništa.

Ima tu i jedna druga fora iz devedesetih: Trguje se akciznom robom, firma se otvori u nekom lokalčetu, onda u toj firmi preko noći izbije požar i sva dokumentacija izgori da se prikriju tragovi (El’ to beše u Kragujevcu nešto skoro gorelo?) Konstatuje se da je požar izbio zbog neispravnih instalacija. Nikom ništa, sve u redu.

Eto kakav je tvoj brat biznismen, pa i to ne zna da radi kako treba. Ispod nivoa je običnog dilera na parkingu i priglupog ćelavca iz vremena dok si ti bio ministar u vladi Mirka Marijanovica.

Sad je dobio kako vidim stalni radni odnos i po zanimanju je Vučićev brat.

A ti Vučiću, šta si u životu radio konkretno? U stvari izvini, prodavao si hardver u mesarskoj radnji u Londonu. Sem toga jesi li radio nešto stvarno opipljivo?

Vidiš Vučiću, ti i tvoj bata ste ceo život lepo ušuškani. Šta ti znaš o realnom životu? El’ ti Ksenija stavljala kupus u kacu i pržila ajvar kao biste uštedeli i pregurali zimu? El’ znaš ti šta su peglane paprike? El’ si naložio ikad Smederavac da se tu kuva i uštedi struja i ujedno ugreje prostorija? Šta ti znaš o jeseni kada dođe spremanje zimnice, kupovina ogreva, kupovina knjiga za decu i kupovina garderobe jer je omalela? Šta ti znaš kako je posleti dete da studira, plaćati stan, školarinu, troškove, svaki ispit zasebno i pri tom brinuti da li će da ima da jede i kupiti mu garderobu, pogotovo ako je žensko dete?

Da li ti znaš da mnogi roditelji nemaju uvek para da daju detetu za užinu?

Nemaš ti pojma Vučiću, pa si ljut na roditelje koji su poslali decu na more, pa im ne daš besplatne knjige.

Sem tvog deteta, da li znaš čija deca još idu na more?

Prvo, na more obavezno idu svake godine deca političara. Ako su im tate ili mame na vlasti, egzotična mesta, a ako nisu malo manje egzotična mesta. Idu deca državnih službenika sa lepim platama koji su poslove dobili preko stranke. Broj takvih službenika uvećaj za više od 54 hiljade koje ste ti i tvoji zaposlili od kad ste na vlasti. Oni u suštini i imaju besplatne udženike; pozicija im je takva da uvek mogu da se za to ogrebu. Idu deca raznih privatnika, biznismena, a jedan deo njih je zaradio milione poslujući sa državom na nameštenim tenderima ili duguje milione za porez.

Naravno, kod nas postoji veliki broj poštenih ljudi, koji pošteno rade i koji svojim radom izdražavaju tebe i ostale trutove iz državnog aparata. E, oni za tebe ne valjaju, jer pošten samo onaj za koga ti kažeš da je pošten. Ti određuješ ko je kakav i to mora da se prihvati kao apsolutna istina. Kao da si nastao ukrštanjem Hermana Geringa i Adolfa Hitlera, a vaspitač u vrtiću ti bio Adolf Ajhman. Najebaše ljudi čija istina se ne poklapa sa tvojom vizijom istine.

Postoji jedan veliki broj ljudi koji šalju decu na more ili idu porodično koji obezbede pare tako što se debelo „naguze“. Odvoje od usta tokom godine, plaćaju na rate, snalaze se na svakave načine. A znaš zašto Vučiću? Za takve ljude, poražavajuća je činjenica da njihova deca odrastu, a more nikada videli nisu. I sad si ti, magarče jedan, ljut na njih?

Eto, ja ću da ti kažem kako da nađeš pare za besplatne udžbenike.

1. Naplati bar deo poreza onima koji duguju milione. Kad smo kod toga, gde njihova deca letuju?

2. Ovi oko tebe, a ima ih poprilično, mesečno uzimju fine pare. Možeš recimo reprezentaciju direktora Kolubare da preusmeriš na udženike. To ti je 2 miliona dinara mesečno, pa pomnoži sa 12. Onda imaš ovog Kneževiča sa „platicom“ od 1. 079 929 dinara. Uzmi mu milion, pa puta 12 meseci. Ostaće mu skoro 80 000 dinara dupla potrošačka korpa. A ima i onih 150 000 evra nađenih u sefu kad su ga uhapsili, koji su mu vraćeni. Svi su zaboravili te pare, a vidiš, ja nisam. Pa neka „krca“ te pare, ako mu 80 000 nije dovoljno. Spisak je dug Vučiću, predugačak... 

Evo, sad mi pade na pamet da možeš da uzmeš i onih Vulinovih  1,8 miliona evra koje je hteo da dodeli porodično stranačkim nevladinim organizacijama, pa su ga u’vatili. Za te pare ukoriči knjige i ima duplo duže traju, a samim tim, sledeće godine ih ne mora kupuješ.  

Može tu još jedna stvar da se uradi... EPS hoće da potroši 40 miliona dinara na novi logo i reklamnu kampanju. Te pare mogu da se preusmere na kupovinu tablet računara za srednjoškolce. Da deca u nekim školama u nerazvijenim delovima Srbije, dobiju tablete. Samim tim ne mora kupuju knjige, sva nastava preko računara. Izračunaj koliko je to u komadima,  pa vidi koja je to ušteda.

To je zato što će ta deca da čuvaju te tablete, pa može više generacija da ih koristi. Između ostalog služiće im ii za tviter, što znači da hardver (koji si ti nekada prodavao u Londonu) ima da bude uglancan i neizgreban i softver (u koji se ti ne razumeš) nikada neće da baguje. Naravno, deca će se truditi da im baterija pre nego što pođu iz škole kući bude level 100% jer si većini roditelja isključio struju zakucavši ih povećanjem od 12 % i  taksom od 500 dinara. Šta ćeš, ne može svakom otac da bude Bugarin, biznismen lepše nazvan „strani investitor“, pa da duguje milione evra EPS-u.

Na kraju, tako tvoj Toma može da menšuje sa omladinom Srbije sa fiksnog telefona i iz prve sazna šta mladi ljudi misle i žele. Da pozove vlasnika kompanije i u razgovoru zatraži popust od bar 10% za interakcije.

Uzgred, džabe si stručnu spremu direktora EPS-a proglasio službenom tajnom. Svi znaju da je završio za opančara i da ga majstor stalno bio „zavrat“ koliko je glup. 

Dolazi jesen Vučiću. Ono što ti ne znaš, veliki broj ljudi je u očaju jer nemaju para za ogrev... Ne znaju kako će da izađu na kraj sa računima, a ti se ljutiš najviše što u ovoj zemlji takvi postoje. Prosto ti smetaju, jer da nije onih, pa država koju ti vodiš bi bila savršena.

Nekada u ovoj zemlji, kada dođe jesen, bude jako lepo... Porodično, sprema zimnica, vrše se pripreme za zimu i dešava se nešto najlepše; veliki broj mladića se oženi i devojaka uda. Po tradiciji, to se radi u jesen.

Danas u ovoj zemlji veliki broj ljudi dočekuje jesen u strahu kako će da pregura zimu i preživi. Nikad neka jesen nije bila gora, a sledeća biće još teža.

Vidiš Vučiću, pošto ti planiraš da tvoja vlast traje kao hiljadugodišnji Rajh, što znači da ovaj narod očekuje jedan užasan period u budućnosti, ja ću tebe da zajebem. Ima se u neku buduću jesen oženim. Pa ne možeš samo da imaš para, pa da se ženiš više puta, a ostali građani Srbije ni jednom, jer nemaju para za osnovnu egzistenciju kako bi osnovali porodicu.

Ako budem imao decu, molim te ne brini Vučiću, da li ću moći da im priuštim more. Ma koliko ti zakucao ovu zemlju ekonomski, ma koliko se bedno živelo sa tobom na čelu vlade, ta deca kako se rode, automatski će imati tetku u Švajcarskoj.

Zato Vučiću, jebali te udžbenici. 

DA LI DEVOJKA TREBA DA IDE U KAFANU?

  

Savremeno doba. Čovek odavno zakoračio u svemir, era brzog razvoja komunikacija, bogati su još bogatiji, a siromašne boli uvo za internet jer ionako nemaju šta da jedu i gladuju, a kamoli struju. Zbog svega toga, ovde se nameće jedno važno, čak nacionalno pitanje:

              DA LI DEVOJKA TREBA DA IDE U KAFANU?

U današnje vreme, kada čovek unaveliko planira put na Mars, devojke ne bi trebalo da po kafanama vise. (Verujem da je sad neki muški, čitajući predhodnu rečenicu dodao: „Da joj se ne vide sise“) Današnje kafane nisu kao kafane nekada. Uopšte nisu.

Zbog muškaraca.

Nekada u kafane su izlazili Boemi. Svi znamo, a evo da napišem za one koji ne znaju, Boemi su vam alkoholičari sa fakulteskom diplomom.  Pored diplome, neki od njih  kasnije odbrane magistarski, pa zatim doktorski rad. Fakultetske diplome su im prave, kao i kasniji naučni radovi.

Danas, oni koji sebe predstavljaju Boemima u tim novokomponovanim kafanama uglavnom imaju falsifikovane, kupljene ili diplome sa nekih privatnih univerziteta naziva da polomiš jezik. Ako to nemaju, onda je državni fakultet na kome su polagali i uspešno položili po deset ispita  na dan.

Kafana ne trpi takve lažne naučne radnike i navodne smoproklamovane intelektualce. Kafana nije državna služba ili Javno preduzeće, pa da u njoj slobodno hode i osećaju se kao kod kuće. Kafana nije prostor u kojem Vlada Srbije održava sednice.

Kafana je institucija.

Znači, devojke, ovi današnji Boemi, to su vam prevaranti obični.

Međutim, ako neka devojka i pored ovoga što sam napisao smatra da i dalje treba da deo cveta mladosti provede u ovim kafanama, onda mora da ispuni sledeće uslove.

-Treba da uvek bude dama. Pre nego što sedne za astal, treba da insistrira da kelner rašćisti lom od predhodnih gostiju. Ne seda ako pepeljara nije aluminijumska, ispražnjena i stavljena čista. Ako je stolnjak prljav odma’ traži da se zameni.

-Astal mora da ispuni sledeće uslove:

a) Da ima dva čaršava: donji kariran, a gorniji beo.

b) Da ima vazna sa taze cvećem.

c) Da ima činija u kojoj se nalaze kuvana jaja. Pri čemu, odmah da načuka jedno, oljušti do pola i ako sumnjivo miriše, da lično gazdu kafane natera da obari nova i donese. So za jaja ne sme da bude na nekoj rasparnoj tacni od šoljice za kafu, nego u propisnom slaniku, nikako plastičnom.

-Treba da testira goste za susednim stolovima da li su gospoda. Najsigurniji način je da se isprovociraju tako što im pljune u punu pepeljaru. Devojka se usekne, pljune sa svog stola i dobaci šlajmaru do susednog iz prve pogađajući pepeljaru. Naravno, prava devojka koja je za kafanu, zna da je to fluid koji se izbacuje balističkom putanjom i bez problema pogađa cilj.

Ovde se naravno nameće pitanje zašto baš u pepeljaru? Pa znate, ako muškarcu u alkoholisanom stanju pljunete u čašu sa pivom, on to neće da primeti. Ako primeti, popiće pivo na eks i reći: „Taman ko’ da smo se poljubili“

Šljajmara u završnom delu balističke putanje tresne tako u pepeljaru da se pepeo rasprši i direktno ode u oči. E, to je provokacija!

Tada mogu da se dese dve stvari:

-Da gosti za susednim stolom protrljaju samo oči od pepela, pogledaju u njenom pravcu i osmehnu se... To su gospoda.

-Da gosti za susednim stolom skoče i zapodenu tuču. Prava kafanska dama ne beži iz tuče i aktivno učestvuje u istoj. Naravno kada lupa stolicu protivniku o leđa, to radi elegantno, sa stilom, lepim zamahom, zato što će pola gostiju da snima tuču, snimak ima da osvane na youtube, pa da izgleda lepo.

Naravno, ako devojka živi u nekom većem gradu, jako je bitan kraj u kom je kafana jer on dodaje ekskluzivu. Recimo ako je to naša prestonica Beograd, onda kafana treba da bude u krugu autobusa 310.  Zadnje stanice kada se ide iz grada. Može i sa Kornjarnika, a to je onda u krugu peške. Najpraktičnije je autoputem E-75 pravac ka Nišu. Tako se najbrže stigne. Da pojasnimo za one koji ne poznaju baš prestonicu dobro, to je rastojanje otprilike naplatna rampa Jagodina-naplatna rampa Pojate kad idete za Kruševac pa se tamo isključite. Eto vidite, čas se stigne kada živite u Beogradu. Ako devojka živi u krugu gorepomenutog autobusa, onda ona ima sve predispozicije da bude kafanska dama jer jer već obitava u kraju koji je ekskluziva.  

Lično ja nisam imao posla mnogo sa ovim devojkama što izlaze u te novokomponovane kafane poslednje generacije. Upoznao sam samo par njih i ono što sam uočio je da su veoma načitane i potkovane podacima iz časopisa koji se zovu tabloidi. Neverovatno koliko im informacija stane u mozak. Lično, ne bih mogao sa takvom nekom devojkom da budem u vezi jer šta ako se iznervira i počne da zamanjuje stolicom na mene jer joj to navika iz kafane? Morao bih da je ko šta eskiviram, ko’ da smišljam koreografiju za filmove Džeki Čena, bar sat vremena dok se ne umori, spusti stolicu i sedne na nju. Nije ljubav, nit’ je strast poslednja scena iz filma: „U zmajevom gnezdu“ od pokojnog Brus Lija.

Zato sam ja još prošle godine čvrsto odlučio da jednog dana kada budem imao ženu, ona zna džiudžicu, najviši tečaj, kako bi me branila od nasrtaja kafanskih dama. Da budem siguran i bezbedan.

Sada da napišem nešto što nije baš za napisati na društvenoj mreži, zbog dece, a ima na njima i ovih domaćih Puritanaca.

Uzmi jedno lizalo, ono loptasto i sladoled na drvce. Počni polako da sišeš lopticu od lizala, rastapajući ga i vrhom jezika...

... onda sladoled na drvce rastopi mu malo vrh usnama i grickaj ga...

... tako, niti jako niti previše nežno. Zatim ga stavljaj u usta do pola pritiskajući usnama snažno. Dvadesetak puta...

... onda donji ćoškovi sladoleda, pošto počinju da se tope, celom površinom jezika, od korena jezika ka vrhu, laganim pokretom...

...zatim se vrati na predodnu radnju.

Vežbaj kada god imaš priliku za to, a i učila su dobra.

...napisao bih ti još nešto, ali ne mogu da stignem znaš da sam ozbiljan čovek i imam obaveze. Sad ću malo da vidim šta ima na društvenim mrežama, fejzbuku i tvinteru. Posle toga ću da odem malo da se ljuljam na ljuljašku...

Zatim tuširanje, pa uobičajene dve Džedajske vežbe pred spavajnje. Prva, vađenje bombone vrhom jezika iz šoljice za kafu, tačnije iz fildžana koji sam maznuo još sredinom osamdesetih iz jedne kafane dok sam bio u školi za Džedaje. Pet serija po pet minuta. Drugu ne smem da napišem, jer pročitaće neki lažni Boem ili običan muškarac, vežbaće pogrešno pa će posle da mu zvone uši. Naime, pokušaće dok bude sa svojom voljenom da primeni pogrešno vežbano, ona će da dobije grč, naglo skupi noge i opali ga snažno butinama po ušima.

Danima ima da mu zvone uši.

Toliko, a sad odoh na ljuljašku.  Ljubim te:* 

Ako me nema

Ako me nema

Mrtav sam već dugo.

Cipele moje

nikad očišćene

uglancajte prvo

da sjaje u mraku

dok putevima tamnim

beskrajnim hodam.

Ako me nema

sigurno

mrtav sam već dugo.

One drangulije

što moje bejahu blago

ne dajte prosjacima

u njima neće biti hleba.

Dajte im onim

izgubljenim dušama

što čitav život

zbog sujete njihove

ne znaju

hodati kako treba.

Ako me nema

Živ sam i živeću još dugo

Samo u vašim srcima

iskreno nisam ni bio.

Profili vlasnika pasa-Seljanka iz Beograda

Svaki pas ima neki svoj, poseban karakter. Drugačije rečeno, individua je za sebe. Ono na šta se manje obraća paznja je karakter vlasnika psa. Zato sam ja odlučio da kroz povremene statuse obradim nekoliko specifičnih profila ličnosti vlasnka pasa, kako bi eto, ostali vlasnici pasa saznali nešto o njima. Da počnemo redom sa prvim profilom:

                                   SELJANKA IZ BEOGRADA

To je vlasnica psa koja nema kuče. Ovde se odmah nameće pitanje: Kako je to moguće? Kako je moguće da je neko vlasnik psa a da ga u isto vreme ne poseduje? Obzirom da živimo u zemlji koja se zove Srbija, ovo ne da nije nemoguće, nego čak i nije čudno. Verujem da nije ni vama, čitaocima ovih redova.

Kako prepoznati vlasnicu takvog psa na društvenoj mreži facebook? Veoma prosto, piše da je iz Beograda. U stvari, ona to nije, najčešće je iz nekog malog mesta u unutrašnjosti. Međutim, kada je stigla u taj Beograd, najčešće da studira, kako je nogom kročila na njegovo tlo, kroz telo joj prostrujao sindrom: „Kad opanak dotakne asvalt“ te za nju sve ostalo sem tog Beograda je bez veze, a pogotovo mesto iz kog je došla, te krije odakle je ona izistinski.

Zašto je za normalne vlasnike pasa bitno da sve znaju o jednoj ovakvoj osobi i da je prepoznaju? To je zato što može da se desi da trebaju nekome da ostave psa par dana na čuvanje, pa da se ne zajebu. Ako ostave njoj, može da se dogodi da pas u tom vremenskom periodu dehidrira. Naime, sve vreme će ona dok se pas nalazi kod nje da sa tim psom slika selfije. Pozvaće i drugarice na grupno slikanje selfija. Toliko će da se zanese (ili zanesu), da će da zaboravi psu da da vodu da pije, te postoji velika i realna opasnost da pas dehidrira. Posebna opasnost vreba za vikend kada je ona društveno angažovana; petkom obavezno ide u pozorište, subotom u diskoteku, a nedeljom ne propušta da ode u operu. Voli ona i operetu, ali ipak više voli Rozen tortu. Tim danima je prezauzeta, pa ako baš morate da ostavite njoj psa, gledajte da to ne bude vikend.

Kako da prepoznate seljanku iz Beograda na fotografijama na društvenoj mreži facebook? Veoma jednostavno; uklopiće garderobu sa bojom dlake psa. Ako je pas recimo crno-bele boje, ona če da obuče crno-belu odevnu kombinaciju. Onda će da joj dođu drugarice i one će isto da budu uklopljene u potpunosti sa situacijom; kao ptica Sova sa bojom kore drveta na kome živi. Onda sledi fotografisanje. Naravno.

U stvari, ovakva osoba želi da ima psa, ali ne može da se odluči za rasu, pa eto prođe život. Faktori koji utiču na to su i kako će psa da drži u stanu, da li će da bude u depresiji kada ostane sam i da li da uzme mužijaka ili ženku. Za mužijake je čula da ima, ko što bi rekle vaspitačice, ajkulicu, a za ženke da imaju ribicu, pa nije sigurna da li pored psa mora da ima i akvarijum.

Ono što je specifično za takvu osobu je kada joj roditelji iz unutrašnjosti dođu u Beograd, ne svrate oni kod nje, nego ona kod njih. Kako joj to uspeva? Pa, oni dođu na Kvantaš da doteraju robu iz bašte za prodaju na veliko kamiončetom, a ona ode na Kvantaš pa ih obiđe. Prosto. Naravno, prazi luk joj ne viri iz džepa, već ga presavije na pola i ugura u svoju Armani torbicu. Naravno original Armani sa dva „m“

A sada nešto ozbiljno:

Postoje ljudi koje mi nazivamo „Građani sveta“ ili kosmopoliti. Odmah da vam kažem da to nisu oni koji sebe tako nazivaju i tvrde da je ceo svet njihov dom. Baš naprotiv, to su oni ljudi koji jasno kažu odakle su, gde su odrasli, pa makar to bio običan zaseok sa samo tri kuće. To su ljudi koji se ne stide ni jednoga posla, ali pri tom imaju neki uzvišen i plemenit cilj. Obično su takvi ljudi u prošlosti bili prosvetitelji i učitelji svoga naroda, a da sami oni to nisu na silu nametnuli.

Dobar primer za to vam je Vuk Stefanović Karadžić. Rođen u Tršiću kraj Loznice, jasno je uvek isticao odakle je i nikada nije krio kojim poslovima se bavio. Između ostalog bio je i činovnik u Negotinskoj Krajini, odnosno carinik u Kladovu.

Naravno, ovde se ponovo nameće pitanje: Kakve veze imaju Seljanke iz Beograda sa Vukom Stefanovićem Karadžićem? Imaju i to velike.

Naime, ljudi koji su prosvetitelji kraj sebe imaju prosvećene žene, što ove svakako to nisu. Zamislite da je Vuk Stefanović Karadžić bio oženjen Seljankom iz Beograda? Morao bi nju da prosvetli prvo i na tome bi izgubio bar dve decenije. Onda ne bi stigao pola narodnih pesama da zapiše, nastavak reforme jezika bio bi traljavo odrađen, a obzirom da bi pored nje izgubio živce, ne bi se setio da u reformi azbuke i pravopisa upotrebi Adelungov princip (Piši kao što govoriš, a čitaj kao što je napisano). A o tome da bi čupao kosu kako ona brine o njihovom psu, da ne govorimo.

Inače, razlika između prosvećene žene i Seljanke iz Beograda je u principu 3:1 Prosvećena žena ona jedna sama bez problema brine o tri psa koji su pri tom lepo vaspitani i negovani, a tri Seljanke iz Beograda ne mogu da izađu na kraj sa jednim psom, sve da ovaj neprestano spava kao da je pod anestezijom.

Znači Vuk Stefanović Karadžić iz Tršića kraj Loznice imao je prijatelje kao što su Jakob Grin, Gete, Šeling kojima nije rekao da je Beograđanin, nego da je iz Tršića.

Na kraju, želim da kažem da ovo što sam napisao nije slučajno i da se podudara u potpunosti sa stvarnim likovima. Da jeste, Seljanke iz Beograda postoje i prepoznale ste se sigurno. Da, to ste vi.

Vama normalnim ženama želim da ostanete kakve jeste i ako sam vas bar malo ovim postom nasmejao, biće mi posebno drago, a evo i Seljankama iz Beograda otkriću jednu tajnu; ako nemate uslova da u stanu držite psa, uvek kao kućnog ljubimca možete da imate mačku. Niste se setile, el’ da?

Korišćena literatura:

Vuk Stefanović Karadžić- Wikipedia

Gabrijela Subert -Kad’ se Gete sreo sa Vukom

Meša Selimović-Za i protiv Vuka (štampano izdanje)

Profili na društvenoj mreži facebook

Alan Ford (To sam čitao u pauzi dok sam pisao blog, da odmorim mozak)

Fotografije sam pokrao sa interneta 

1993

Rekli ste

deci tuđoj

da po

polju

minskom

igraju se

Pustili ste

da tamo

traže

izgubljene

iz detinjstva

igračke

Kako sam postao Džedaj ili ...

 Novogodišnja i božićna poslanica internet zajednici.

Na početku bejahu  Bill Gates and Steve Jobs. Prvi je ličio u mladosti na štrebera, a drugi je imao klasičnu frizuru sa repićima iz osamdesetih, ali nikad žuto šatirane šiške kao da je svlačio gaće preko glave. 

Bogu se to učini dobrim te stvori Microsoft i Aplle. I vide Bog da od toga može da ispadne evolucija i načinje još mnoga čudesa… Proizvode i ostale stvari koje brzo zastare, mnogo pre nego što prosečan potrošač provali u potpunosti kako rade i čemu šta služi.

                                                           *     *     *

Nego, malo sam razmišljao kako da napišem ovaj post; da li da pišem uopšteno kao naraciju ili u prvom licu. Ipak, kao što vidite, pišem u prvom licu, te neki od vas nek’ sve shvate lično kao i uvek.

Nikada, čak ni kao mlad čovek nisam želeo da budem neko ko piše poeziju i prozu i objavljuje da bi eto na taj način bio društveno priznat. Ono što sam želeo je pre svega da izgradim sebe kao čoveka, a ne kao neku isfrustriranu umišljenu budalu. Naravno, tu sledi onda pitanje: Zašto sam ja uopšte počeo da pišem?

Pa, eto u mojoj srednjoj školi u Mostaru je postojala književna sekcija. Nju je vodio profesor Milovan Krunić zvani Serđo. Naravno, mi smo ga tako nazvali, a pravac u poeziji koji on piše Serđitivizam. Bili smo njegovi nastavljači Postserđitivisti. On recimo napiše pesmu: „Kamen po kamen, most od kamena“, a mi odmah zatim: „Drvo po drvo, most od drveta“  I dva sata raspravljamo o simbolici mosta od kamena i mosta od drveta. Pošto se rasprava otegne, mi ne moramo da kao ostali sređujemo dvorište škole jer smo pesnici.

Naravno, ja sam pristupio književnoj sekciji jer sam znao da je naš dragi profesor tolerantan prema svakom ko piše i da ne podcenjuje mlade ljude već i podstiče da se književno razviju. Pažljivo sve pročita i na kraju da mišljenje, dobronamerno i stimulativno. Tako sam ja njemu odneo nekoliko svojih pesama. U tim pesmama bilo je i letećih bojlera, konja koji galopiraju bočno, raznih likova koji pričaju sa nekim, crnih, belih i sprženih mačaka, mačaka koje plaču, mrava ludaka, fluida, limfa i nimfa... Vazda nekih čudesa, tek ih se nekih prisećam. 

On je sve to pažljivo pročitao, uzdahnuo i rekao mi da dođem na sledeći sastanak književne sekcije.

Drugi sastanak književne sekcije je bio presudan za moju karijeru mladog pesnika. Tada nam je profesor pričao o književnim konkursima za mlade književnike. Naravno, mi smo ga slušali ne baš pažljivo, sve dok nije pomenuo nešto što je privuklo našu umetničku radoznalost; ako prođeš na konkursu, odeš na neku književnu manifestaciju koja traje tri ili pet dana i budeš tamo o trošku škole. E, pažljivo smo slušali sve ostalo što je izgovorio.

Posle toga, svi smo seli i celim srcem se udubili u pisanje poezije.

Tako nam je naša pesnička duša omogućila da budemo odsutni tri do pet dana sa nastave, obiđemo neke gradove u tadašnjoj zajedničkoj državi i probamo mnogo vrsta piva...

U stvari, realno, ono čemu nas je naš stari profesor stvarno naučio najpre je da se u pisanoj reči ne takmiči. Ne postoje bolji i gori književnici i pesnici. Oni koji to čine su najobičnije umišljene budaletine i da ne trebamo da budemo isti kao oni.

Pogotovu ne trebamo da pišemo o ljubavi, ako je nikada nismo doživeli ili ne znamo šta je ljubav. Niti treba da kritikujemo nečiju ljubavnu poeziju jer je to obična sujeta. Jedan njegov prijatelj, pesnik rodom iz Sarajeva napisao je jednom: „Književni kritičari su kao starci, sve znaju o ljubavi, samo ne znaju da ljube.“

Da, oni sve znaju o ljubavi, puni su saveta, jedino što ne umeju da vole. Među onim kritičarima koji i pišu ljubavnu poeziju, izdvajaju se tri vrste.

1.     Oni koji imaju nekog, a njihova poezija nije posvećena njoj, nego je uopštena priča o ljubavi. Pa se ona ceo život trudi, mučenica, da uđe u njegovu poeziju.

2.     Oni koji nemaju nikog, a njihova poezija je upućena nekome. A taj neko je ona koja će da se prepozna u nekim stihovima i zaljubi tako u njega. Onda ona postaje sena njegovog velikog ega i osoba koja mu hrani stalno sujetu.

3.     Oni koji imaju nekog, a taj neko nema nikog ili ima nekog drugog... To vam je ona takozvana: „Cvileća ljubavna poezija“

Dakle, ja spadam u one koji ne kritikuju tuđu ljubavnu poeziju. To je između ostalog zato što sam po rođenju predodređen da budem Džedaj. A ova škola koju sam završio? Pa tu sam tek završio nešto što se zove Osnovna Džedajska Obuka.

Ono što mi je sledilo posle toga, najbolje je opisao jedan drugi pesnik,  rodom isto iz Sarajeva: „Spoznaš sebe, pa nađeš sebe u drugom“

Znači, sledio mi je period života gde sam tražio i spoznavao sebe. To je zato što sam znao da kada to postigem, pa onda nađem sebe u drugom, taj drugi će da me slobodno voli kao što ću ja njega. Prosto, osetiću to svojim vrhunskim Džedajskim instiktima. Moja poezija biće posvećena samo njoj i slobodno ću da je objavljujem, jer je slobodno volim kao ona mene. Bez uzvraćene ljubavi nema zdrave ljubavne poezije. Poeziju pišemo mi, a moja ruka je samo zapisuje.

Meni lično su neverovatni oni koji pišu poeziju nekoj svojoj neuzvraćenoj ili nedostižnoj ljubavi i pri tom je objavljuju. Očigledno, nisu naučili ništa od Laze Kostića. Njemu su njegovu pesmu nad pesmama, Santa Maria della salute, našli pod jastukom kada je preminuo. Ta pesma je posvećena ljubavi koju on nije mogao da ima, i nikada nije želeo da je objavi i time postane još veći pesnik. On čak smatra da ne zaslužuje njenu ljubav:

„ Zar meni jadnom ta divota?

  Zar meni blago toliko sve?

  Zar meni starom, na dnu života,

  ta zlatna voćka što sad zre?

  Oh slatka voćko, tantalskog roda,

  Što nisi meni sazrela pre?

  Oprosti moje grešne zalute,

  Santa Matia della salute“

I ono što je Laza Kostić znao je da ne možeš na silu naterati nekog da bude sa tobom i da te voli.

Ali neki očigledno to nemaju pojma. Oni pišu naučne radove na tuđoj ljubavnoj poeziji, magistarske ili doktorske disertacije... I kada nađu nekog, oni ga prvo analiziraju, traže prikriveni smisao u njemu, vrše istraživanja razgovarajući sa osobama iz njenog okruženja i mnogo toga još. Oni su najčešće mnogo sakati za svaku vrstu poezije. Oni ne mogu da razumeju kada kažeš: „Iskreno se osmehnula i ušla u moj svet“. Zato im ne treba ni govoriti, a kamoli objašnjavati.

Naravno, ovo što sam napisao o Lazi Kostiću nećete više nigde naći da pročitate. O njemu i o drugim velikim pesnicima pišu mahom oni koji sve znaju o ljubavi, ali ne znaju da ljube jer nikada nisu spoznali sebe.

Znači, Džedaj nađe  svoju večnu ljubav i ljubavnu poeziju stvara sa njom, jer je ona njegova doživotna insiracija.

Usputno, zna i da postoje žene koje nikada neće da shvate da je njegova poezija posvećena samo njoj. Ali on na njih ne obraća pažnju, jer isto zna da najravnomernije rasprostranjena stvar na svetu nije pamet, već uporne uzaludne emotivne mučenice. Njih, na žalost, nije opisao neki njegov omiljeni pesnik. Opisao ih je njegov omiljeni vetetrinar. Rekao mu je jednom: „Plavšo, ’el znaš kakava je razlika između takvih žena i medveda? Kada se praviš mrtav, medved te na kraju ostavi na miru. One i sve da si mrtav ima da te dov’ate i iskoriste priliku dok si još topao, tj. dok se nisi skroz ’oladio, a posle bi te balsamovale da mogu da te koriste kasnije. Odo’ sad da uštrojim jednog vepra, osemenim tri krave i popijem rakiju“

Eto, vi muški koji ste iole normalni, pažljivo slušajte savete veterinara.

Nego, da ne zaboravim jednu bitnu stvar da pomenem; nikada u životu mi nije smetalo da me neko prepiše ili objavi nešto što sam ja napisao tvrdeći da je njegovo. Pogotovo ako je to objavljeno na internetu, odnosno društvenim mrežama. Ono što sam znao oduvek je da jednog dana našu ljubav niko neće moći da prepiše. Ljubavna pezija se piše u dvoje, ne prepisuje se... Onaj ko to pokuša, samo može da ispadne glup. A onaj ko nekoga savetuje da to uradi, taj je još gluplji.

Kako sam postao Džedaj

Posle završene Osnovne Džedajske obuke, postao sam Džedaj Praktikant. To je ona muška osoba koja u tom periodu života doživi mnoge stvari i iskušenja, bude čak i na ivici smrti i mnogo toga. Ali to je ništa u odnosu na ono poslednje iskušenje koje ga čeka; da ga iskuša žena koja ga voli.

On tada, za razliku od predhodnih iskušenja gde je mogao da koristi svo svoje znanje, veštinu i oružije, to ne sme da čini. Mora da klekne i da sve psihološke mehanizme odbrane obori na nulu, kako bi mu i srce bilo u potpunosti izloženo.Time joj pokazuje  da je spreman da bude njen Džedaj ili da joj dozvoli da ga ubije. Taj završni ispit može da se polaže samo jednom u životu. Tako sam ja postao Džedaj, doduše među poslednjima u svojoj generaciji. Ali, postao sam.

Kako Džedaj zna da je to ona.

Kada je sretne, oseti blagi povetarac na licu. Znate, postoje muškarci koji mere žene u kilogramima, pokušavaju da provale dal’ se ugojila ili smršala, dal’ se utegla... Džedaj ženu meri samo jednom tako što je podigne u naručje i tada oseti isti onaj povetarac na licu koji je osetio kada je prvi put video. On je nju podigao u naručje da bi je preneo preko praga, a ona je tada laka kao pero jer treperi od ljubavi za njim.

Postoji još jedan način na koji Džedaj zna da je to stvarno ona. Reći će samo njoj u pogodnom trenutku, jer samo ona može da shvati to što će da Džedaj izgovori usmenim putem.

Jedan praktičan savet za one koji nisu Džedaji

Vaša najveća zabluda leži u tome da za pogrešno mesto mislite da je to najintimniji deo žene. Uzalud ste slušali ostale starije muške osobe slične vama i sate raznih edukativnih filmova gledali. Najintimnije deo žene je unutrašnja strana njenih butina. Naravno, neću da vam objašnjavam zašto. Ako sami ne ukapirate, svako objašnjenje je uzaludno.

Džedaj to zna po rođenju. Zato, kada položi zadnji ispit, odnosno iskušenje, ljubi ih na pravi način. Vrhovima usana. Vi to ne znate da činite, jer nikada niste imali predispozicije da jednog dana postanete Džedaj. Doduše, ni žena sa kojom ste ili planirate da budete nema predznanje da postane jednog dana Džedajeva žena. Pošto se vi stalno folirate, evo kako možete da isfolirate i tu vašu ženu, da ona stvarno pomisli da vi imate nećeg džedajskog u sebi.

Prvo da objasnim da se ženske butine dele na:

a)     Butina leva

b)    Butina desna

Dakle, uzmete jedan mali eurokrem i na butinu levu namažete belim, a na butinu desnu namažete crnim iz eurokrema. Zatim vrhovima usana pokupite eurokrem, ne pomažući se jezikom.

Naravno, postoje žene koje imaju malo „jače“ butine pa umesto malog eurokrema kupite veći. Postoji još jedna vrsta žena za koje sam ja mislio da ih čovek može videti samo na televiziji. Na njih mi je nedavno ukazala jedna moja prijateljica. To su one žene koje recimo, ne ulaze u auto, već se utovaruju. U daljem tekstu reč „butina“ zamenićemo rečju „butkica“. Ono što vam je potrebno da izljubite njihove butkice je:

a)     Dve kantice eurokrema od po kilo kupljenih na aciji.

b)    Jedna špakla

c)     Vitlo sa sajlom i kukom za izvlačenje sa terenskog vozila

d)    Široki kaiš

e)     Preparat za smanjenje šećera u krvi kod šećerne bolesti tipa B

Vitlo sa salom i kukom utiplujete na plafon predhodno. Zatim sajlu ravučete i i kuku zakačite na široki kajiš koji ste već stavili oko vašega struka. Onda špaklom mažete unutrašnju stranu njenih butkica. Tanko, štedite da vam ne nestane materijal. Praktično, samo popunjavate rupice i neravnine. Onda vrhovima usana pokupite euro krem sa njenih butkica. Gledajte da to počnete ranije, recimo u 20:00 da bi završili do 23:30. Kada svršite ono posle toga što sledi, ona će da se opusti na kraju. Njeno opuštanje ima kontra efekat za razliku od ostalih žena: ima da vas na taj način stegne. E, pošto vi ne možete da se izvučete iz tog stiska rukama jer nemate oslonac, odnosno imate al’ je skroz pihtijast (ko’ pihtije od svinjskih nogica) vi uključite vitlo i izvučete se iz njenih opuštenih butkica sajlom. Onda brzo popijete onaj preparat za smanjenje šećera u krvi pošto ste olizali količinu eurokrema dovoljanu za 1 000 (slovima: hiljadu) palačinki.

Džedaju ne treba eurokrem jer unutrašnja strana butine Džedajeve žene ima maksimalni mogući senzibilitet, predodredjene su samo Džedaju, a on po rođenju već zna kako treba da ih ljubi. A vi se folirajte, kao uvek u životu.

Na kraju, sigurno ste sve shvatili naopakao. Evo, dokazaću vam; kada sam napisao da se ženske butine dele na levu i desnu, vi ste odmah pomislili na vaše levo i desno. E, nije. Uvek se gleda njeno levo i desno, tačnije iz njene perspektive.

Naravno, mene to ne čudi, kao i mnoge stvari na ovim prostorima. Jedna od njih je pitanje koje postavljaju sebi mnogi muškarci. Ono glasi: Da li žena treba da radi ili ne? To je stvarno glupo pitanje. Naravno da žena treba da radi, a evo i zašto.

Žena treba da radi da bi se vratila kući sa posla. Ako ne radi, ona ne može da se vrati kući sa posla, jer kao što rekoh, ne radi. Kada se žena vrati kući sa posla, bude iscrpljena, ponekad nervozna zbog dešavanja na poslu. Onda ona „ručka“ pa je njen muž položi na krevet potrbuške. Može i na sto u kuhinji ako je čvrsto napravljen ili nema nikoga kući. Onda je lagano i nežno masira da bi se opustila. Kada se opusti, on onda polako uradi „ono“ otpozadi. Posle toga ona uopšte ne razmišlja o problemima na poslu i zaspi sa osmehom na licu. I taman se odmori za ono što sledi uveče.

Dakle, žena Džedaja vrlo rado ide na posao i jedva čeka da se sa posla vrati kući. Na poslu, da joj brže prođe vreme, radi, usavršava svoje znanje i profesionalno napreduje.

Na kraju, reći ću vam hrišćanski Amin i Džedajski Aea

                                                      * * *

Jedna pesma napisana u vreme dok sam bio Džedaj Praktikant

Proleće u meni načini jesen.

Na stanici videh devojčicu.

Ona plače.

Ona plače i postaje hladna,

postaje hladna kao

duboka zima u mom srcu.

Proleće u meni načini sumrak

Ta mala devojčica, ona briše suze

kao mrtvorođeno što preživi tren

koliko da zaplače i umre,

jer srce njeno zgaziše ljudi

čistom dušom obrisaše đonove,

i krenuše dalje...

A mojih brodova nema

da bar oni potonu...

Proleće u meni načini sumrak i jesen.

Gledam i pitam se:

Gde je sada njena majka?

Da li negde u toplome spava

Ili je kao moja zauvek zaspala?

Proleće u meni načini uzas.

Ta mala devojčica,

bezbrižno je zadremala,

duboko duboko zadremala,

poslednji san svoj usnila...

A oko mene neka magla,

sumrak,

stanica koju sam nekada voleo

a sada tako mrzim...

Mala devočica i njene suze,

po mojim obrazima

L e d e  se