DA LI DEVOJKA TREBA DA IDE U KAFANU?

  

Savremeno doba. Čovek odavno zakoračio u svemir, era brzog razvoja komunikacija, bogati su još bogatiji, a siromašne boli uvo za internet jer ionako nemaju šta da jedu i gladuju, a kamoli struju. Zbog svega toga, ovde se nameće jedno važno, čak nacionalno pitanje:

              DA LI DEVOJKA TREBA DA IDE U KAFANU?

U današnje vreme, kada čovek unaveliko planira put na Mars, devojke ne bi trebalo da po kafanama vise. (Verujem da je sad neki muški, čitajući predhodnu rečenicu dodao: „Da joj se ne vide sise“) Današnje kafane nisu kao kafane nekada. Uopšte nisu.

Zbog muškaraca.

Nekada u kafane su izlazili Boemi. Svi znamo, a evo da napišem za one koji ne znaju, Boemi su vam alkoholičari sa fakulteskom diplomom.  Pored diplome, neki od njih  kasnije odbrane magistarski, pa zatim doktorski rad. Fakultetske diplome su im prave, kao i kasniji naučni radovi.

Danas, oni koji sebe predstavljaju Boemima u tim novokomponovanim kafanama uglavnom imaju falsifikovane, kupljene ili diplome sa nekih privatnih univerziteta naziva da polomiš jezik. Ako to nemaju, onda je državni fakultet na kome su polagali i uspešno položili po deset ispita  na dan.

Kafana ne trpi takve lažne naučne radnike i navodne smoproklamovane intelektualce. Kafana nije državna služba ili Javno preduzeće, pa da u njoj slobodno hode i osećaju se kao kod kuće. Kafana nije prostor u kojem Vlada Srbije održava sednice.

Kafana je institucija.

Znači, devojke, ovi današnji Boemi, to su vam prevaranti obični.

Međutim, ako neka devojka i pored ovoga što sam napisao smatra da i dalje treba da deo cveta mladosti provede u ovim kafanama, onda mora da ispuni sledeće uslove.

-Treba da uvek bude dama. Pre nego što sedne za astal, treba da insistrira da kelner rašćisti lom od predhodnih gostiju. Ne seda ako pepeljara nije aluminijumska, ispražnjena i stavljena čista. Ako je stolnjak prljav odma’ traži da se zameni.

-Astal mora da ispuni sledeće uslove:

a) Da ima dva čaršava: donji kariran, a gorniji beo.

b) Da ima vazna sa taze cvećem.

c) Da ima činija u kojoj se nalaze kuvana jaja. Pri čemu, odmah da načuka jedno, oljušti do pola i ako sumnjivo miriše, da lično gazdu kafane natera da obari nova i donese. So za jaja ne sme da bude na nekoj rasparnoj tacni od šoljice za kafu, nego u propisnom slaniku, nikako plastičnom.

-Treba da testira goste za susednim stolovima da li su gospoda. Najsigurniji način je da se isprovociraju tako što im pljune u punu pepeljaru. Devojka se usekne, pljune sa svog stola i dobaci šlajmaru do susednog iz prve pogađajući pepeljaru. Naravno, prava devojka koja je za kafanu, zna da je to fluid koji se izbacuje balističkom putanjom i bez problema pogađa cilj.

Ovde se naravno nameće pitanje zašto baš u pepeljaru? Pa znate, ako muškarcu u alkoholisanom stanju pljunete u čašu sa pivom, on to neće da primeti. Ako primeti, popiće pivo na eks i reći: „Taman ko’ da smo se poljubili“

Šljajmara u završnom delu balističke putanje tresne tako u pepeljaru da se pepeo rasprši i direktno ode u oči. E, to je provokacija!

Tada mogu da se dese dve stvari:

-Da gosti za susednim stolom protrljaju samo oči od pepela, pogledaju u njenom pravcu i osmehnu se... To su gospoda.

-Da gosti za susednim stolom skoče i zapodenu tuču. Prava kafanska dama ne beži iz tuče i aktivno učestvuje u istoj. Naravno kada lupa stolicu protivniku o leđa, to radi elegantno, sa stilom, lepim zamahom, zato što će pola gostiju da snima tuču, snimak ima da osvane na youtube, pa da izgleda lepo.

Naravno, ako devojka živi u nekom većem gradu, jako je bitan kraj u kom je kafana jer on dodaje ekskluzivu. Recimo ako je to naša prestonica Beograd, onda kafana treba da bude u krugu autobusa 310.  Zadnje stanice kada se ide iz grada. Može i sa Kornjarnika, a to je onda u krugu peške. Najpraktičnije je autoputem E-75 pravac ka Nišu. Tako se najbrže stigne. Da pojasnimo za one koji ne poznaju baš prestonicu dobro, to je rastojanje otprilike naplatna rampa Jagodina-naplatna rampa Pojate kad idete za Kruševac pa se tamo isključite. Eto vidite, čas se stigne kada živite u Beogradu. Ako devojka živi u krugu gorepomenutog autobusa, onda ona ima sve predispozicije da bude kafanska dama jer jer već obitava u kraju koji je ekskluziva.  

Lično ja nisam imao posla mnogo sa ovim devojkama što izlaze u te novokomponovane kafane poslednje generacije. Upoznao sam samo par njih i ono što sam uočio je da su veoma načitane i potkovane podacima iz časopisa koji se zovu tabloidi. Neverovatno koliko im informacija stane u mozak. Lično, ne bih mogao sa takvom nekom devojkom da budem u vezi jer šta ako se iznervira i počne da zamanjuje stolicom na mene jer joj to navika iz kafane? Morao bih da je ko šta eskiviram, ko’ da smišljam koreografiju za filmove Džeki Čena, bar sat vremena dok se ne umori, spusti stolicu i sedne na nju. Nije ljubav, nit’ je strast poslednja scena iz filma: „U zmajevom gnezdu“ od pokojnog Brus Lija.

Zato sam ja još prošle godine čvrsto odlučio da jednog dana kada budem imao ženu, ona zna džiudžicu, najviši tečaj, kako bi me branila od nasrtaja kafanskih dama. Da budem siguran i bezbedan.

Sada da napišem nešto što nije baš za napisati na društvenoj mreži, zbog dece, a ima na njima i ovih domaćih Puritanaca.

Uzmi jedno lizalo, ono loptasto i sladoled na drvce. Počni polako da sišeš lopticu od lizala, rastapajući ga i vrhom jezika...

... onda sladoled na drvce rastopi mu malo vrh usnama i grickaj ga...

... tako, niti jako niti previše nežno. Zatim ga stavljaj u usta do pola pritiskajući usnama snažno. Dvadesetak puta...

... onda donji ćoškovi sladoleda, pošto počinju da se tope, celom površinom jezika, od korena jezika ka vrhu, laganim pokretom...

...zatim se vrati na predodnu radnju.

Vežbaj kada god imaš priliku za to, a i učila su dobra.

...napisao bih ti još nešto, ali ne mogu da stignem znaš da sam ozbiljan čovek i imam obaveze. Sad ću malo da vidim šta ima na društvenim mrežama, fejzbuku i tvinteru. Posle toga ću da odem malo da se ljuljam na ljuljašku...

Zatim tuširanje, pa uobičajene dve Džedajske vežbe pred spavajnje. Prva, vađenje bombone vrhom jezika iz šoljice za kafu, tačnije iz fildžana koji sam maznuo još sredinom osamdesetih iz jedne kafane dok sam bio u školi za Džedaje. Pet serija po pet minuta. Drugu ne smem da napišem, jer pročitaće neki lažni Boem ili običan muškarac, vežbaće pogrešno pa će posle da mu zvone uši. Naime, pokušaće dok bude sa svojom voljenom da primeni pogrešno vežbano, ona će da dobije grč, naglo skupi noge i opali ga snažno butinama po ušima.

Danima ima da mu zvone uši.

Toliko, a sad odoh na ljuljašku.  Ljubim te:* 

Ako me nema

Ako me nema

Mrtav sam već dugo.

Cipele moje

nikad očišćene

uglancajte prvo

da sjaje u mraku

dok putevima tamnim

beskrajnim hodam.

Ako me nema

sigurno

mrtav sam već dugo.

One drangulije

što moje bejahu blago

ne dajte prosjacima

u njima neće biti hleba.

Dajte im onim

izgubljenim dušama

što čitav život

zbog sujete njihove

ne znaju

hodati kako treba.

Ako me nema

Živ sam i živeću još dugo

Samo u vašim srcima

iskreno nisam ni bio.

Profili vlasnika pasa-Seljanka iz Beograda

Svaki pas ima neki svoj, poseban karakter. Drugačije rečeno, individua je za sebe. Ono na šta se manje obraća paznja je karakter vlasnika psa. Zato sam ja odlučio da kroz povremene statuse obradim nekoliko specifičnih profila ličnosti vlasnka pasa, kako bi eto, ostali vlasnici pasa saznali nešto o njima. Da počnemo redom sa prvim profilom:

                                   SELJANKA IZ BEOGRADA

To je vlasnica psa koja nema kuče. Ovde se odmah nameće pitanje: Kako je to moguće? Kako je moguće da je neko vlasnik psa a da ga u isto vreme ne poseduje? Obzirom da živimo u zemlji koja se zove Srbija, ovo ne da nije nemoguće, nego čak i nije čudno. Verujem da nije ni vama, čitaocima ovih redova.

Kako prepoznati vlasnicu takvog psa na društvenoj mreži facebook? Veoma prosto, piše da je iz Beograda. U stvari, ona to nije, najčešće je iz nekog malog mesta u unutrašnjosti. Međutim, kada je stigla u taj Beograd, najčešće da studira, kako je nogom kročila na njegovo tlo, kroz telo joj prostrujao sindrom: „Kad opanak dotakne asvalt“ te za nju sve ostalo sem tog Beograda je bez veze, a pogotovo mesto iz kog je došla, te krije odakle je ona izistinski.

Zašto je za normalne vlasnike pasa bitno da sve znaju o jednoj ovakvoj osobi i da je prepoznaju? To je zato što može da se desi da trebaju nekome da ostave psa par dana na čuvanje, pa da se ne zajebu. Ako ostave njoj, može da se dogodi da pas u tom vremenskom periodu dehidrira. Naime, sve vreme će ona dok se pas nalazi kod nje da sa tim psom slika selfije. Pozvaće i drugarice na grupno slikanje selfija. Toliko će da se zanese (ili zanesu), da će da zaboravi psu da da vodu da pije, te postoji velika i realna opasnost da pas dehidrira. Posebna opasnost vreba za vikend kada je ona društveno angažovana; petkom obavezno ide u pozorište, subotom u diskoteku, a nedeljom ne propušta da ode u operu. Voli ona i operetu, ali ipak više voli Rozen tortu. Tim danima je prezauzeta, pa ako baš morate da ostavite njoj psa, gledajte da to ne bude vikend.

Kako da prepoznate seljanku iz Beograda na fotografijama na društvenoj mreži facebook? Veoma jednostavno; uklopiće garderobu sa bojom dlake psa. Ako je pas recimo crno-bele boje, ona če da obuče crno-belu odevnu kombinaciju. Onda će da joj dođu drugarice i one će isto da budu uklopljene u potpunosti sa situacijom; kao ptica Sova sa bojom kore drveta na kome živi. Onda sledi fotografisanje. Naravno.

U stvari, ovakva osoba želi da ima psa, ali ne može da se odluči za rasu, pa eto prođe život. Faktori koji utiču na to su i kako će psa da drži u stanu, da li će da bude u depresiji kada ostane sam i da li da uzme mužijaka ili ženku. Za mužijake je čula da ima, ko što bi rekle vaspitačice, ajkulicu, a za ženke da imaju ribicu, pa nije sigurna da li pored psa mora da ima i akvarijum.

Ono što je specifično za takvu osobu je kada joj roditelji iz unutrašnjosti dođu u Beograd, ne svrate oni kod nje, nego ona kod njih. Kako joj to uspeva? Pa, oni dođu na Kvantaš da doteraju robu iz bašte za prodaju na veliko kamiončetom, a ona ode na Kvantaš pa ih obiđe. Prosto. Naravno, prazi luk joj ne viri iz džepa, već ga presavije na pola i ugura u svoju Armani torbicu. Naravno original Armani sa dva „m“

A sada nešto ozbiljno:

Postoje ljudi koje mi nazivamo „Građani sveta“ ili kosmopoliti. Odmah da vam kažem da to nisu oni koji sebe tako nazivaju i tvrde da je ceo svet njihov dom. Baš naprotiv, to su oni ljudi koji jasno kažu odakle su, gde su odrasli, pa makar to bio običan zaseok sa samo tri kuće. To su ljudi koji se ne stide ni jednoga posla, ali pri tom imaju neki uzvišen i plemenit cilj. Obično su takvi ljudi u prošlosti bili prosvetitelji i učitelji svoga naroda, a da sami oni to nisu na silu nametnuli.

Dobar primer za to vam je Vuk Stefanović Karadžić. Rođen u Tršiću kraj Loznice, jasno je uvek isticao odakle je i nikada nije krio kojim poslovima se bavio. Između ostalog bio je i činovnik u Negotinskoj Krajini, odnosno carinik u Kladovu.

Naravno, ovde se ponovo nameće pitanje: Kakve veze imaju Seljanke iz Beograda sa Vukom Stefanovićem Karadžićem? Imaju i to velike.

Naime, ljudi koji su prosvetitelji kraj sebe imaju prosvećene žene, što ove svakako to nisu. Zamislite da je Vuk Stefanović Karadžić bio oženjen Seljankom iz Beograda? Morao bi nju da prosvetli prvo i na tome bi izgubio bar dve decenije. Onda ne bi stigao pola narodnih pesama da zapiše, nastavak reforme jezika bio bi traljavo odrađen, a obzirom da bi pored nje izgubio živce, ne bi se setio da u reformi azbuke i pravopisa upotrebi Adelungov princip (Piši kao što govoriš, a čitaj kao što je napisano). A o tome da bi čupao kosu kako ona brine o njihovom psu, da ne govorimo.

Inače, razlika između prosvećene žene i Seljanke iz Beograda je u principu 3:1 Prosvećena žena ona jedna sama bez problema brine o tri psa koji su pri tom lepo vaspitani i negovani, a tri Seljanke iz Beograda ne mogu da izađu na kraj sa jednim psom, sve da ovaj neprestano spava kao da je pod anestezijom.

Znači Vuk Stefanović Karadžić iz Tršića kraj Loznice imao je prijatelje kao što su Jakob Grin, Gete, Šeling kojima nije rekao da je Beograđanin, nego da je iz Tršića.

Na kraju, želim da kažem da ovo što sam napisao nije slučajno i da se podudara u potpunosti sa stvarnim likovima. Da jeste, Seljanke iz Beograda postoje i prepoznale ste se sigurno. Da, to ste vi.

Vama normalnim ženama želim da ostanete kakve jeste i ako sam vas bar malo ovim postom nasmejao, biće mi posebno drago, a evo i Seljankama iz Beograda otkriću jednu tajnu; ako nemate uslova da u stanu držite psa, uvek kao kućnog ljubimca možete da imate mačku. Niste se setile, el’ da?

Korišćena literatura:

Vuk Stefanović Karadžić- Wikipedia

Gabrijela Subert -Kad’ se Gete sreo sa Vukom

Meša Selimović-Za i protiv Vuka (štampano izdanje)

Profili na društvenoj mreži facebook

Alan Ford (To sam čitao u pauzi dok sam pisao blog, da odmorim mozak)

Fotografije sam pokrao sa interneta 

1993

Rekli ste

deci tuđoj

da po

polju

minskom

igraju se

Pustili ste

da tamo

traže

izgubljene

iz detinjstva

igračke

Kako sam postao Džedaj ili ...

 Novogodišnja i božićna poslanica internet zajednici.

Na početku bejahu  Bill Gates and Steve Jobs. Prvi je ličio u mladosti na štrebera, a drugi je imao klasičnu frizuru sa repićima iz osamdesetih, ali nikad žuto šatirane šiške kao da je svlačio gaće preko glave. 

Bogu se to učini dobrim te stvori Microsoft i Aplle. I vide Bog da od toga može da ispadne evolucija i načinje još mnoga čudesa… Proizvode i ostale stvari koje brzo zastare, mnogo pre nego što prosečan potrošač provali u potpunosti kako rade i čemu šta služi.

                                                           *     *     *

Nego, malo sam razmišljao kako da napišem ovaj post; da li da pišem uopšteno kao naraciju ili u prvom licu. Ipak, kao što vidite, pišem u prvom licu, te neki od vas nek’ sve shvate lično kao i uvek.

Nikada, čak ni kao mlad čovek nisam želeo da budem neko ko piše poeziju i prozu i objavljuje da bi eto na taj način bio društveno priznat. Ono što sam želeo je pre svega da izgradim sebe kao čoveka, a ne kao neku isfrustriranu umišljenu budalu. Naravno, tu sledi onda pitanje: Zašto sam ja uopšte počeo da pišem?

Pa, eto u mojoj srednjoj školi u Mostaru je postojala književna sekcija. Nju je vodio profesor Milovan Krunić zvani Serđo. Naravno, mi smo ga tako nazvali, a pravac u poeziji koji on piše Serđitivizam. Bili smo njegovi nastavljači Postserđitivisti. On recimo napiše pesmu: „Kamen po kamen, most od kamena“, a mi odmah zatim: „Drvo po drvo, most od drveta“  I dva sata raspravljamo o simbolici mosta od kamena i mosta od drveta. Pošto se rasprava otegne, mi ne moramo da kao ostali sređujemo dvorište škole jer smo pesnici.

Naravno, ja sam pristupio književnoj sekciji jer sam znao da je naš dragi profesor tolerantan prema svakom ko piše i da ne podcenjuje mlade ljude već i podstiče da se književno razviju. Pažljivo sve pročita i na kraju da mišljenje, dobronamerno i stimulativno. Tako sam ja njemu odneo nekoliko svojih pesama. U tim pesmama bilo je i letećih bojlera, konja koji galopiraju bočno, raznih likova koji pričaju sa nekim, crnih, belih i sprženih mačaka, mačaka koje plaču, mrava ludaka, fluida, limfa i nimfa... Vazda nekih čudesa, tek ih se nekih prisećam. 

On je sve to pažljivo pročitao, uzdahnuo i rekao mi da dođem na sledeći sastanak književne sekcije.

Drugi sastanak književne sekcije je bio presudan za moju karijeru mladog pesnika. Tada nam je profesor pričao o književnim konkursima za mlade književnike. Naravno, mi smo ga slušali ne baš pažljivo, sve dok nije pomenuo nešto što je privuklo našu umetničku radoznalost; ako prođeš na konkursu, odeš na neku književnu manifestaciju koja traje tri ili pet dana i budeš tamo o trošku škole. E, pažljivo smo slušali sve ostalo što je izgovorio.

Posle toga, svi smo seli i celim srcem se udubili u pisanje poezije.

Tako nam je naša pesnička duša omogućila da budemo odsutni tri do pet dana sa nastave, obiđemo neke gradove u tadašnjoj zajedničkoj državi i probamo mnogo vrsta piva...

U stvari, realno, ono čemu nas je naš stari profesor stvarno naučio najpre je da se u pisanoj reči ne takmiči. Ne postoje bolji i gori književnici i pesnici. Oni koji to čine su najobičnije umišljene budaletine i da ne trebamo da budemo isti kao oni.

Pogotovu ne trebamo da pišemo o ljubavi, ako je nikada nismo doživeli ili ne znamo šta je ljubav. Niti treba da kritikujemo nečiju ljubavnu poeziju jer je to obična sujeta. Jedan njegov prijatelj, pesnik rodom iz Sarajeva napisao je jednom: „Književni kritičari su kao starci, sve znaju o ljubavi, samo ne znaju da ljube.“

Da, oni sve znaju o ljubavi, puni su saveta, jedino što ne umeju da vole. Među onim kritičarima koji i pišu ljubavnu poeziju, izdvajaju se tri vrste.

1.     Oni koji imaju nekog, a njihova poezija nije posvećena njoj, nego je uopštena priča o ljubavi. Pa se ona ceo život trudi, mučenica, da uđe u njegovu poeziju.

2.     Oni koji nemaju nikog, a njihova poezija je upućena nekome. A taj neko je ona koja će da se prepozna u nekim stihovima i zaljubi tako u njega. Onda ona postaje sena njegovog velikog ega i osoba koja mu hrani stalno sujetu.

3.     Oni koji imaju nekog, a taj neko nema nikog ili ima nekog drugog... To vam je ona takozvana: „Cvileća ljubavna poezija“

Dakle, ja spadam u one koji ne kritikuju tuđu ljubavnu poeziju. To je između ostalog zato što sam po rođenju predodređen da budem Džedaj. A ova škola koju sam završio? Pa tu sam tek završio nešto što se zove Osnovna Džedajska Obuka.

Ono što mi je sledilo posle toga, najbolje je opisao jedan drugi pesnik,  rodom isto iz Sarajeva: „Spoznaš sebe, pa nađeš sebe u drugom“

Znači, sledio mi je period života gde sam tražio i spoznavao sebe. To je zato što sam znao da kada to postigem, pa onda nađem sebe u drugom, taj drugi će da me slobodno voli kao što ću ja njega. Prosto, osetiću to svojim vrhunskim Džedajskim instiktima. Moja poezija biće posvećena samo njoj i slobodno ću da je objavljujem, jer je slobodno volim kao ona mene. Bez uzvraćene ljubavi nema zdrave ljubavne poezije. Poeziju pišemo mi, a moja ruka je samo zapisuje.

Meni lično su neverovatni oni koji pišu poeziju nekoj svojoj neuzvraćenoj ili nedostižnoj ljubavi i pri tom je objavljuju. Očigledno, nisu naučili ništa od Laze Kostića. Njemu su njegovu pesmu nad pesmama, Santa Maria della salute, našli pod jastukom kada je preminuo. Ta pesma je posvećena ljubavi koju on nije mogao da ima, i nikada nije želeo da je objavi i time postane još veći pesnik. On čak smatra da ne zaslužuje njenu ljubav:

„ Zar meni jadnom ta divota?

  Zar meni blago toliko sve?

  Zar meni starom, na dnu života,

  ta zlatna voćka što sad zre?

  Oh slatka voćko, tantalskog roda,

  Što nisi meni sazrela pre?

  Oprosti moje grešne zalute,

  Santa Matia della salute“

I ono što je Laza Kostić znao je da ne možeš na silu naterati nekog da bude sa tobom i da te voli.

Ali neki očigledno to nemaju pojma. Oni pišu naučne radove na tuđoj ljubavnoj poeziji, magistarske ili doktorske disertacije... I kada nađu nekog, oni ga prvo analiziraju, traže prikriveni smisao u njemu, vrše istraživanja razgovarajući sa osobama iz njenog okruženja i mnogo toga još. Oni su najčešće mnogo sakati za svaku vrstu poezije. Oni ne mogu da razumeju kada kažeš: „Iskreno se osmehnula i ušla u moj svet“. Zato im ne treba ni govoriti, a kamoli objašnjavati.

Naravno, ovo što sam napisao o Lazi Kostiću nećete više nigde naći da pročitate. O njemu i o drugim velikim pesnicima pišu mahom oni koji sve znaju o ljubavi, ali ne znaju da ljube jer nikada nisu spoznali sebe.

Znači, Džedaj nađe  svoju večnu ljubav i ljubavnu poeziju stvara sa njom, jer je ona njegova doživotna insiracija.

Usputno, zna i da postoje žene koje nikada neće da shvate da je njegova poezija posvećena samo njoj. Ali on na njih ne obraća pažnju, jer isto zna da najravnomernije rasprostranjena stvar na svetu nije pamet, već uporne uzaludne emotivne mučenice. Njih, na žalost, nije opisao neki njegov omiljeni pesnik. Opisao ih je njegov omiljeni vetetrinar. Rekao mu je jednom: „Plavšo, ’el znaš kakava je razlika između takvih žena i medveda? Kada se praviš mrtav, medved te na kraju ostavi na miru. One i sve da si mrtav ima da te dov’ate i iskoriste priliku dok si još topao, tj. dok se nisi skroz ’oladio, a posle bi te balsamovale da mogu da te koriste kasnije. Odo’ sad da uštrojim jednog vepra, osemenim tri krave i popijem rakiju“

Eto, vi muški koji ste iole normalni, pažljivo slušajte savete veterinara.

Nego, da ne zaboravim jednu bitnu stvar da pomenem; nikada u životu mi nije smetalo da me neko prepiše ili objavi nešto što sam ja napisao tvrdeći da je njegovo. Pogotovo ako je to objavljeno na internetu, odnosno društvenim mrežama. Ono što sam znao oduvek je da jednog dana našu ljubav niko neće moći da prepiše. Ljubavna pezija se piše u dvoje, ne prepisuje se... Onaj ko to pokuša, samo može da ispadne glup. A onaj ko nekoga savetuje da to uradi, taj je još gluplji.

Kako sam postao Džedaj

Posle završene Osnovne Džedajske obuke, postao sam Džedaj Praktikant. To je ona muška osoba koja u tom periodu života doživi mnoge stvari i iskušenja, bude čak i na ivici smrti i mnogo toga. Ali to je ništa u odnosu na ono poslednje iskušenje koje ga čeka; da ga iskuša žena koja ga voli.

On tada, za razliku od predhodnih iskušenja gde je mogao da koristi svo svoje znanje, veštinu i oružije, to ne sme da čini. Mora da klekne i da sve psihološke mehanizme odbrane obori na nulu, kako bi mu i srce bilo u potpunosti izloženo.Time joj pokazuje  da je spreman da bude njen Džedaj ili da joj dozvoli da ga ubije. Taj završni ispit može da se polaže samo jednom u životu. Tako sam ja postao Džedaj, doduše među poslednjima u svojoj generaciji. Ali, postao sam.

Kako Džedaj zna da je to ona.

Kada je sretne, oseti blagi povetarac na licu. Znate, postoje muškarci koji mere žene u kilogramima, pokušavaju da provale dal’ se ugojila ili smršala, dal’ se utegla... Džedaj ženu meri samo jednom tako što je podigne u naručje i tada oseti isti onaj povetarac na licu koji je osetio kada je prvi put video. On je nju podigao u naručje da bi je preneo preko praga, a ona je tada laka kao pero jer treperi od ljubavi za njim.

Postoji još jedan način na koji Džedaj zna da je to stvarno ona. Reći će samo njoj u pogodnom trenutku, jer samo ona može da shvati to što će da Džedaj izgovori usmenim putem.

Jedan praktičan savet za one koji nisu Džedaji

Vaša najveća zabluda leži u tome da za pogrešno mesto mislite da je to najintimniji deo žene. Uzalud ste slušali ostale starije muške osobe slične vama i sate raznih edukativnih filmova gledali. Najintimnije deo žene je unutrašnja strana njenih butina. Naravno, neću da vam objašnjavam zašto. Ako sami ne ukapirate, svako objašnjenje je uzaludno.

Džedaj to zna po rođenju. Zato, kada položi zadnji ispit, odnosno iskušenje, ljubi ih na pravi način. Vrhovima usana. Vi to ne znate da činite, jer nikada niste imali predispozicije da jednog dana postanete Džedaj. Doduše, ni žena sa kojom ste ili planirate da budete nema predznanje da postane jednog dana Džedajeva žena. Pošto se vi stalno folirate, evo kako možete da isfolirate i tu vašu ženu, da ona stvarno pomisli da vi imate nećeg džedajskog u sebi.

Prvo da objasnim da se ženske butine dele na:

a)     Butina leva

b)    Butina desna

Dakle, uzmete jedan mali eurokrem i na butinu levu namažete belim, a na butinu desnu namažete crnim iz eurokrema. Zatim vrhovima usana pokupite eurokrem, ne pomažući se jezikom.

Naravno, postoje žene koje imaju malo „jače“ butine pa umesto malog eurokrema kupite veći. Postoji još jedna vrsta žena za koje sam ja mislio da ih čovek može videti samo na televiziji. Na njih mi je nedavno ukazala jedna moja prijateljica. To su one žene koje recimo, ne ulaze u auto, već se utovaruju. U daljem tekstu reč „butina“ zamenićemo rečju „butkica“. Ono što vam je potrebno da izljubite njihove butkice je:

a)     Dve kantice eurokrema od po kilo kupljenih na aciji.

b)    Jedna špakla

c)     Vitlo sa sajlom i kukom za izvlačenje sa terenskog vozila

d)    Široki kaiš

e)     Preparat za smanjenje šećera u krvi kod šećerne bolesti tipa B

Vitlo sa salom i kukom utiplujete na plafon predhodno. Zatim sajlu ravučete i i kuku zakačite na široki kajiš koji ste već stavili oko vašega struka. Onda špaklom mažete unutrašnju stranu njenih butkica. Tanko, štedite da vam ne nestane materijal. Praktično, samo popunjavate rupice i neravnine. Onda vrhovima usana pokupite euro krem sa njenih butkica. Gledajte da to počnete ranije, recimo u 20:00 da bi završili do 23:30. Kada svršite ono posle toga što sledi, ona će da se opusti na kraju. Njeno opuštanje ima kontra efekat za razliku od ostalih žena: ima da vas na taj način stegne. E, pošto vi ne možete da se izvučete iz tog stiska rukama jer nemate oslonac, odnosno imate al’ je skroz pihtijast (ko’ pihtije od svinjskih nogica) vi uključite vitlo i izvučete se iz njenih opuštenih butkica sajlom. Onda brzo popijete onaj preparat za smanjenje šećera u krvi pošto ste olizali količinu eurokrema dovoljanu za 1 000 (slovima: hiljadu) palačinki.

Džedaju ne treba eurokrem jer unutrašnja strana butine Džedajeve žene ima maksimalni mogući senzibilitet, predodredjene su samo Džedaju, a on po rođenju već zna kako treba da ih ljubi. A vi se folirajte, kao uvek u životu.

Na kraju, sigurno ste sve shvatili naopakao. Evo, dokazaću vam; kada sam napisao da se ženske butine dele na levu i desnu, vi ste odmah pomislili na vaše levo i desno. E, nije. Uvek se gleda njeno levo i desno, tačnije iz njene perspektive.

Naravno, mene to ne čudi, kao i mnoge stvari na ovim prostorima. Jedna od njih je pitanje koje postavljaju sebi mnogi muškarci. Ono glasi: Da li žena treba da radi ili ne? To je stvarno glupo pitanje. Naravno da žena treba da radi, a evo i zašto.

Žena treba da radi da bi se vratila kući sa posla. Ako ne radi, ona ne može da se vrati kući sa posla, jer kao što rekoh, ne radi. Kada se žena vrati kući sa posla, bude iscrpljena, ponekad nervozna zbog dešavanja na poslu. Onda ona „ručka“ pa je njen muž položi na krevet potrbuške. Može i na sto u kuhinji ako je čvrsto napravljen ili nema nikoga kući. Onda je lagano i nežno masira da bi se opustila. Kada se opusti, on onda polako uradi „ono“ otpozadi. Posle toga ona uopšte ne razmišlja o problemima na poslu i zaspi sa osmehom na licu. I taman se odmori za ono što sledi uveče.

Dakle, žena Džedaja vrlo rado ide na posao i jedva čeka da se sa posla vrati kući. Na poslu, da joj brže prođe vreme, radi, usavršava svoje znanje i profesionalno napreduje.

Na kraju, reći ću vam hrišćanski Amin i Džedajski Aea

                                                      * * *

Jedna pesma napisana u vreme dok sam bio Džedaj Praktikant

Proleće u meni načini jesen.

Na stanici videh devojčicu.

Ona plače.

Ona plače i postaje hladna,

postaje hladna kao

duboka zima u mom srcu.

Proleće u meni načini sumrak

Ta mala devojčica, ona briše suze

kao mrtvorođeno što preživi tren

koliko da zaplače i umre,

jer srce njeno zgaziše ljudi

čistom dušom obrisaše đonove,

i krenuše dalje...

A mojih brodova nema

da bar oni potonu...

Proleće u meni načini sumrak i jesen.

Gledam i pitam se:

Gde je sada njena majka?

Da li negde u toplome spava

Ili je kao moja zauvek zaspala?

Proleće u meni načini uzas.

Ta mala devojčica,

bezbrižno je zadremala,

duboko duboko zadremala,

poslednji san svoj usnila...

A oko mene neka magla,

sumrak,

stanica koju sam nekada voleo

a sada tako mrzim...

Mala devočica i njene suze,

po mojim obrazima

L e d e  se

Od kad' ja pijem bambus

Od kad' ja pijem bambus

Od kada sam doživeo Otkrovenje. Tačnije, od onoga trenutka kada sam postao hrišćanin; kada sam Oca, Sina i Svetoga Duha iskreno primio u srce. Tada sam rešio da se vladam po božijim zakonima i savetima.

Posto sam tada mnogo pio, odlučio sam da krenem od onoga: „Umerenost u jelu i piću“. Ne znadoh tada koliko sam jeo. Stalno sam bio pripit, te se nisam ni sećao. Vidim nešto masno ujutru na košulji... Mora da je burek, al' ne znam koliko sam tog bureka pojeo... A ima i elemenata rol-viršle...

Zato sam rešio da budem umeren i u potpunosti izbalansiran u ovome drugom.

Pre nego objasnim kako ja putem svog Otkrovenja postadoh umeren u piću, da objasnim prvo ko su hrišćani. Bitno je da bi se razumelo ono što ću kasnije napisati.

Hrišćani su jevrejska sekta nastala baš pre mnogo, mnogo vekova. Od samog početka su propovedali zdrav život, zdravu ishranu i kupanje bar jednom u životu. Vemenom su shvatili da su previše zatvoreni i da im zbog toga preti nestanak. Zato su poradili na svojoj organizaciji i marketingu. To vam u današnje vreme dođe slično kao kompanija Coca-cola. Ta kompanija je na svom nastanku svoj glavni artikl gazirano piće kome dadoše naziv po sebi, prodavala u apotekama kao lek. Kasnije su postali svesni da prodaja njihovog proizvoda nije velika zbog ograničenog i zatvorenog tržišta i malog broja konzumenta. Zato su poradili na svojoj organizaciji i uložili puno u marketing. Pogotovo pred Božić. I sami to vidite. Otvori na radost.

I svi znaju da konzumiranje njihovog glavnog artikla ne valja i govore glasno ali se on sve bolje prodaje. I nema ko ne zna za njih.

Dakle, kao što rekoh, bambus pijem od kad sam primio hrišćanstvo. On se sastoji iz pola čase crnog vina i pola Coca-cole. Nit' je alkohol, nit' je sok. Umereno. Izbalansirano.

Još alokohol u vinu stvara zavisnost, plus je hristova krv. Coca-cola stvara još veću zavisnost; gazirana šećerna vodica obojena karamelom i sa ko zna kojim aditivima unutra. Tajna. Sveta tajna. U kombinaciji sa vinom, višestruko pojačava zavisnost od njega.

Zato ja rešenje nisam video u špriceru. On mu dođe kao neko razvodnjeno hrišćanstvo.

E sad, kada uđem u kafanu je nikada ne naručujem bambus. Uvek kažem šankeru:

-Daj mi jednu Coca-colu u čaši.

On me onda pita:

-Običnu il' duplu?

A ja zavisno od situacije i stanja moje hrišćanske svesti mu odgovorim. To je zato što neki put kombinacija ljudi koji to veče borave u kafani ima ponašanje koje podseća na stado, pa ako se desi da me izaberu za pastira njihovog, ne otkriju odmah moju tajnu. Najbolje je da sami dožive Otkrovenje kada shvate da je ta Coca-cola u čaši u stvari bambus.

Znam da neki neće da se slože sa ovakvim mojim ličnim komparativnim tumačenjem hrišćanstva i načinom na koji ja postadoh hrišćanin. Međutim, ako je pop mogao da ima švalerku (znam i koja mu je bila) i pojedine jedinke iz redova monaštva da rade to što rade, ne vidim zašto bi ovo bilo problem. Za svoj minuli kafanski rad ne očekujem državnu penziju kao što ju je dobio jedan vladika za svoj. Nemam ni Audi.

A zašto ja ne bih mogao da dam tumačenje, kada pojedine hrišćanske sekte kao što su recimo „Jehovini zaštićeni svedoci“ imaju neka svoja tumačenja, nadasve neobična sa potpuno promašenom suštinom? Za razliku od njih ja sam bar iskren.

Pogotovu sam iskren prema svojoj Mariji. Rekao sam joj stvari koje nisam rekao ni svojim prijateljima. U prvom razgovoru sa njom kao da mi je lupila neki doživotni serum istine.

objašnjenje pojmova, stranih reči i izraza:

kafana-mesto gde možeš slobodno da se napiješ. Može da bude kafić, restoran...

njegova Marija- ovde se misli na Mariju Magdalenu. Po nekim vanbiblijskim izvorima ona je Isusu Hristu bila žena i imao je sa njom potomstvo. Po biblijskim izvorima, on je njoj rekao mnoge stvari koje nije apostolima.

njegova Marija za one koji sve shvataju bukvalno- Pisac ovih redova ne umišlja da je Sin božiji, niti je njegova Marija Magdalena izmišljena ličnost. Ona postoji. Naravno, pravo ime joj nije Marija. Valjda ste shvatili.

Piće bambus u terapeutske svrhe

Jednom sam napisao sledeće:

Ni jedna žena ne može da me napravi ljubomornim koliko ja mogu da se napijem...

Pre nego što ovo objasnim, da kažem nešto o ljubomori. Ona je definitivno neko patološko stanje svesti i veoma je loša čovekova osobina ako je poseduje. Čovek može da prikriva ljubomoru dugo, ali se uvek u životu desi neki „okidač“ te ona ispliva na površinu. Ako neko tvrdi da ima leka za ljubomoru, onda on stvarno ne govori istinu u potpunosti. Može da se donekle suzbije, kontroliše, ali ne zauvek. Stvarno ne zauvek.

I pre nego što sam primio hrišćanstvo, ja nisam bio ljubomoran. Stvarno nisam. Ni na koga. Jedino što sam umeo da budem povređen. Naročito kada sam u fazi muvanja sa nekom ženskom osobom. Međutim, to žensko čeljade me nije namerno povredilo, već nehotice. Otkud znam? Pa jednostavno; ona je divna ženska osoba. Samo se u takve mogu zaljubim. U tamo nekog kretena nikada nisam  mogao. Pokušavao sam. Mnogo puta. Koristio sam i metodu autosugestije. Ništa.

Dakle, ona je divna ženska osoba i nije to uradila namerno. Prema njoj gajim zdrave emocije i trebam da brzo prevaziđem to moje stanje povređenosti. Nije ona kriva. Šta ja radim?

Odvojim jedno veče pa se napijem kao letva, što bi rekao naš narod. Naravno, pijem bambus. Sutradan i još bar dva dana posle me toliko boli glava i muka mi je da ja sve i da hoću ne mogu da pomislim o tome koliko sam emotivno povređen. Kad sve to prođe, prođe kao da je rukom odnešeno. To vam je isto kao recimo da vas boli noga, a vi uzmete pa se čekićem lupite po šaci iz sve snage. Onda vas šaka toliko boli da ne osećate koliko vas boli noga. Prosto. Ne može noga da vas boli toliko, koliko vi jako sebe možete da udarite čekićem. Po šaci.

Vremenom stekao sam iskustvo i dovoljno mi je bilo da se obeznanim od bambusa, a da sutra normalno funkcionišem. I sve je kako treba. Izlečen sam, a to je zato što prema toj osobi gajim zdrave emocije, a ne patologiju.

Kasnije, kada se smuvamo i budemo u vezi, ma sve je kako treba. To što će ona da izađe neki put sa svojim prijateljima i što može da se desi da je neko muva ne znajući da je sa mnom... Pa ispušiće. Tvrdo. Znam sigurno, proverio sam u svojoj dosadašnjoj praksi mnogo puta. I šta ja tu sad imam da budem ljubomoran ili ti povređen?

Znate, imam i ja prijatelje koji mi mnogo znače u životu. Oni recimo dobro znaju da sve ovo što pišem sam u stvari ja. Skoro mi jedan od njih upravo to i rekao. Poznaje me dobro. Ne vidim razlog zašto neko koga volim ne može da provede vreme sa svojim prijateljima.

Suština vam je u stvari sledeće:

Ako hoćete da vidite da li vas neko voli, morate mu dati potpunu slobodu. Ako ga ograničite i sputate, nikada nećete videti... I time samo pokazujete da vi njega u stvari ne volite iskreno. Ne treba neko da se plaši šta ćete reći, već da obožava ono što kažete. Ne pokušavajte da nekom date slobodu tako što ćete doneti odluku u glavi, jer to treba da bude vaše prirodno stanje.

Mnogo sam bambusa u svom životu popio da bih stigao do toga. To se ne uči. Takvim se postaje.

p.s. Pod slobodom se ne podrazumeva ono: „Slobodno mi peglom pregori košulju“ To spada u obične životne tehnikalije. Smajli. 

Kada čovek sretne ženu

Na ulici, u prolazu ili bilo gde, a ona neće da zastane da sa njim porazgovara

to je zato što:

1. Ne želi sa njim da razgovara. (Molio bih pojedine muškarce da ovo uzmu ozbiljno u razmatranje.)

2. Nekuda žuri da ne zakasni.

3. Nekuda žuri jer je već zakasnila i to „debelo“.

4.Kosa joj je prljava.

Sad, da objasnimo šta je kod žene prljava kosa, moramo prvo da kažemo šta spada u čistu... To vam je kosa oprana ujutru, isfenirana, ispeglana i šta več i koje već radnje sve žena preduzima u tu ranu zoru, ustavši sa drugim pevcima po srednjeevropskom vremenu.  Nasuprot njoj, prljava kosa je ona kosa oprana pred spavanje. Kako da znate da li je ženi kosa prljava? Simptomi su sledeći: Vezana je u rep, vezana je u punđu, ispletene su dve kikice ko da treba da pođe u predškolsko, zalizana je gelom ili nekim sredstvom i zabačena unazad (to je zato što „prljava kosa“ oprana sinoć se sve razletela, pa mora nekim kozmetičkim sredstvom da se dovede u red.) Nikako nemojte da brkate običnu ispletenu ili stilizovanu kiku i kosu vezanu u punđu koja se napravi uvrtanjem, prostim pokretom ruke. Ovo prvo je modni detalj, a ovo drugo je iz praktičnih razloga najčešće zbog vrućine, te se kosa na taj način skupi i vrat ostavi golim.  

5. Danima je brižljivo birala garderobu koju će da obuče, kosu sređivala, pažljivo šminkala u nadi da će da vas sretne. Čak je i vaše navike i kretanja pomno proučila kako bi sve ispalo „slučajno“. Onoga dana kada je izgubila svaku nadu, obukla se skroz neobavezno, našminkala ovlaš i sa kosom „skroz prljavom“ izašla na ulicu (skroz prljava kosa-oprana sinoć još pre Drugog dnevnika) desilo se da vas iznenada sretne. To je za ženu najveći horor! Užas! Katastrofa! Propala bi u zemlju da može! Dogodilo se nešto nepredviđeno, uhvaćena je skroz nespremna! Nije u kombinaciji u kojoj misli da može da vas omađija ako naleti „slučajno“ na vas!

Onda ona kada dođe kući, stane pred ogledalo i kaže sebi: „Dođe mi da se roknem!“  Što je bespotrebno. Većina muškaraca to ne primćuje jer nisu zaljubljeni u ženu kao celinu, već u pojedine egzotične delove njenog tela (trepavice, na primer.)  Tako da može da bude doterana perfektno, ali ako nije istakla onaj deo tela u koji je muškarac ludo zaljubljen, džabe. Dakle, može da bude sva idealna, al' on to opet neće da vidi,  jer gleda samo jedno... da vidi.

          E, sad ako je žena sve uradila, a muškarac ne reaguje to je zato što:

1.Ne zanima ga ona.

2.Ne zanima ga ona jer ga zanimaju muškarci.

3. Žuri da ne zakasni da uplati tiket u kladionici.

4.Žuri da mu se ne ugreje pivo.

5.Primetio je sve na ženi odavno, ali mu se najviše u stvari dopada njeno ponašanje, karakter, intelekt i unutrašnja lepota. Spoljašnju lepotu savršeno dobro vidi, ali na taj način da žena nikada ne shvati da je posmatra. Naravno pitate se kako mu to uspeva? Pa izvežbanim perifernim vidom. Vidi on sve, verujte. Bez problema može da opiše haljinu u kojoj vas je prvi put video, da je ona tanka baš onoliko koliko da se ne providi, da nema bratele, da je braon boje... Čak i sandale može da opiše u sitne detalje jer vas je posmatrao kako hodate. I ne brinite, priznaće vam on sve to jednom, sigurno.

                                          * * *

U stvari, zašto ja ovo sve pišem?

Ne mislim samo na ovaj post, nego na blog uopšte...

To je zato da ne bih radio na svojim ozbiljnim tekstovima i sebi dao neko sasvim dobro opravdanje da to ne činim. Ma koliko ozbiljno pisanje traži od čoveka da se emotivno unese i samim time od svega toga napravi mukotrpan i iscrpljujući posao, meni to donekle nije problem. Ono o čemu brinem je da ako ti tekstovi budu jednoga dana publikovani, dospu u ruke pogrešnih ljudi.

Odnosno žena.

Da odmah objasnim ko su one. To su žene koje su se udale ili žive sa nekvalitetnim muškarcima kojih je na ovim prostorima u izobilju. Neke je privuklo saznanje da mogu na taj način da vode udoban život, pojedine nisu ni shvatile šta rade uopšte, neke su htele da se udaju mangupa i glavnog „Baju“, želeći da mu nataknu kućne papuče misleći  da su time sve završile, neke su mislile da birajući određenog čoveka samim time dobijaju određen status u društvu (gospođe ministarke) i do dana današnjeg ne shvataju kolika je to malograđanština.

Mnogo je još primera, kao što je veliki pritisak od strane roditelja i frustriranost, pa je način da se to reši bežanje od kuće, udaja i trudnoća kako bi se sve osiguralo. Onda, posle izvesnog vremena, kada prođe sezona: „A kupus u kacu, a dete u kuću“ pa još nekoliko godina preko, shvate da je čovek za koga su se udale ljubomoran, opsesivan i mnogo gori od onih od kojih su pobegle.

Naravno, postoje i one koje su se udale za kretena jer su to i želele.

Zajedničko za sve ove žene je beg od stvarnosti. Ne svodi se to samo na antidepresiv ujutru, bensendin uveče, a vikendom obratno, nego i na poistovećivanje sa fikcijom i likovima koje bi oni želeli da budu u cilju popunjavanja velike emotivne praznine koje imaju u sebi.

Baš to me mnogo plaši. Posle svake pročitane priče plakaće i ronzaće danima. Shvatiće sve pogrešno, a sve priče su sa srećnim krajem. Desiće se paradoks u njihovim glavama.

Naravno, priče u sebi sadrže i po nešto blago potresno, ali su uglavnom fikcije. Ne spadaju u moj realan život, već plod mašte, ali su poneki delovi posvećeni osobama koje su ostavile dubok trag u mom životu...

Na kraju krajeva, evo i ovo što pišem sadrži u sebi određenu poruku i jedan deo teksta je posvećen nekome. Samo, molim vas, žene, ne pokušavajte da pronađete koji je to deo teksta, niti da dešifrujete. To nije „Da Vinčijev kod“, „Šifra za Rebeku“ ili nešto slično. Kojom god šifrom pokušale da otkrijete šta sam nekome poručio, ispašće vam isti rezultat:

„Plava riba, kljukana dinastija, Lokomotiva, okrug, trt, trt, trt,  zora, kundak, Vladika, fenjer, svastikin but, bubanj, pečat, penzija, pop...“

Isto kao u „Sumnjivom Licu“ od Branislava Nušića.

Kao što ste sve pogrešno „dešivrovale“ na početku vašeg neispunjenog života.

Ali jedna žena nije. Kada sam ja u pitanju, nije joj potrebna nikakva šifra. Dok ste vi ozbiljno čitale deo teksta njoj posvećen, ona se osmehivala.

I ne brinite, napisaće vama čovek vašeg života nešto samo što vi možete da razumete. Čim se završi utakmica.

Ili možda neće? Možda onaj deo vas u koji ste ga navele da se zaljubi, više ne izgleda kao nekada, pa je on odavno izgubio svaku inspiraciju?

Ja znam da sigurno neću. Kao što danas mogu da joj skinem sve zvezde sa neba, tako mogu sutra, za godinu dana, deset godina...

A znate zašto? Pa rekao sam vam. Zavelo me njeno ponašanje, karakter, intelekt i pre svega unutrašnja lepota.

E sad, to što je manekenski tip i prirodno lepa... Šta ću, poklopilo se.

I da znate da ima mnogo lepe noge. To je već od Boga. Ozbiljno. Evo, objasniću vam kako.

Sve nas Bog stavlja na iskušenja. Mene je stavio na mnoga životna iskušenja, od kojih su neka bila krajnje surova. To sam sa uspehom preživeo. Kad su žene u pitanju, sve one fatalne kojim me Bog kušao su imale debele noge. Zato sam ga zamolio sledeće: „Bože, celu jednu deceniju moj život su obeležile žene sa debelim nogama, što genetski, što stečeno takvim. Znam da mi se uskoro bliži ona poslednja, fatalna. Molim te, samo da nema debele noge!“ I bio sam strpljiv.

I vidite da kada od Boga i života tražite nešto malo i iskreno, on vam da sve.

                                           * * *

Kratak odlomak iz jedne ozbiljne priče.

Epilog:

Ptica, umirala je u mojoj ruci. Bila je toliko malena da nisam moga da je zagrlim. Privio sam je na grudi.

Svojom smrću, napokon, priznala je da me voli i to me ne boli; Boli me

v r e m e  za  koje je umirala...

...ako ikada ikome pođe za rukom da napiše Pismo mrtvoj ljubavi i u njemu objasni kako, zašto i koliko voli, ljubav sa ovoga sveta zauvek bi nestala i ljudi polako izumirali.

Zato ON i ONA u polumraku sklopljenih očiju postanu ONI,  urade nešto i desi se ONO.

ONO je upravo to što čoveku nastavi život posle smrti.

Ali ovoj knjizi nećete naći priču ONO. To je jedna posebna knjiga, sasvim drugačija od ove.

To je knjiga za decu.