Kako sam postao Džedaj ili ...

 Novogodišnja i božićna poslanica internet zajednici.

Na početku bejahu  Bill Gates and Steve Jobs. Prvi je ličio u mladosti na štrebera, a drugi je imao klasičnu frizuru sa repićima iz osamdesetih, ali nikad žuto šatirane šiške kao da je svlačio gaće preko glave. 

Bogu se to učini dobrim te stvori Microsoft i Aplle. I vide Bog da od toga može da ispadne evolucija i načinje još mnoga čudesa… Proizvode i ostale stvari koje brzo zastare, mnogo pre nego što prosečan potrošač provali u potpunosti kako rade i čemu šta služi.

                                                           *     *     *

Nego, malo sam razmišljao kako da napišem ovaj post; da li da pišem uopšteno kao naraciju ili u prvom licu. Ipak, kao što vidite, pišem u prvom licu, te neki od vas nek’ sve shvate lično kao i uvek.

Nikada, čak ni kao mlad čovek nisam želeo da budem neko ko piše poeziju i prozu i objavljuje da bi eto na taj način bio društveno priznat. Ono što sam želeo je pre svega da izgradim sebe kao čoveka, a ne kao neku isfrustriranu umišljenu budalu. Naravno, tu sledi onda pitanje: Zašto sam ja uopšte počeo da pišem?

Pa, eto u mojoj srednjoj školi u Mostaru je postojala književna sekcija. Nju je vodio profesor Milovan Krunić zvani Serđo. Naravno, mi smo ga tako nazvali, a pravac u poeziji koji on piše Serđitivizam. Bili smo njegovi nastavljači Postserđitivisti. On recimo napiše pesmu: „Kamen po kamen, most od kamena“, a mi odmah zatim: „Drvo po drvo, most od drveta“  I dva sata raspravljamo o simbolici mosta od kamena i mosta od drveta. Pošto se rasprava otegne, mi ne moramo da kao ostali sređujemo dvorište škole jer smo pesnici.

Naravno, ja sam pristupio književnoj sekciji jer sam znao da je naš dragi profesor tolerantan prema svakom ko piše i da ne podcenjuje mlade ljude već i podstiče da se književno razviju. Pažljivo sve pročita i na kraju da mišljenje, dobronamerno i stimulativno. Tako sam ja njemu odneo nekoliko svojih pesama. U tim pesmama bilo je i letećih bojlera, konja koji galopiraju bočno, raznih likova koji pričaju sa nekim, crnih, belih i sprženih mačaka, mačaka koje plaču, mrava ludaka, fluida, limfa i nimfa... Vazda nekih čudesa, tek ih se nekih prisećam. 

On je sve to pažljivo pročitao, uzdahnuo i rekao mi da dođem na sledeći sastanak književne sekcije.

Drugi sastanak književne sekcije je bio presudan za moju karijeru mladog pesnika. Tada nam je profesor pričao o književnim konkursima za mlade književnike. Naravno, mi smo ga slušali ne baš pažljivo, sve dok nije pomenuo nešto što je privuklo našu umetničku radoznalost; ako prođeš na konkursu, odeš na neku književnu manifestaciju koja traje tri ili pet dana i budeš tamo o trošku škole. E, pažljivo smo slušali sve ostalo što je izgovorio.

Posle toga, svi smo seli i celim srcem se udubili u pisanje poezije.

Tako nam je naša pesnička duša omogućila da budemo odsutni tri do pet dana sa nastave, obiđemo neke gradove u tadašnjoj zajedničkoj državi i probamo mnogo vrsta piva...

U stvari, realno, ono čemu nas je naš stari profesor stvarno naučio najpre je da se u pisanoj reči ne takmiči. Ne postoje bolji i gori književnici i pesnici. Oni koji to čine su najobičnije umišljene budaletine i da ne trebamo da budemo isti kao oni.

Pogotovu ne trebamo da pišemo o ljubavi, ako je nikada nismo doživeli ili ne znamo šta je ljubav. Niti treba da kritikujemo nečiju ljubavnu poeziju jer je to obična sujeta. Jedan njegov prijatelj, pesnik rodom iz Sarajeva napisao je jednom: „Književni kritičari su kao starci, sve znaju o ljubavi, samo ne znaju da ljube.“

Da, oni sve znaju o ljubavi, puni su saveta, jedino što ne umeju da vole. Među onim kritičarima koji i pišu ljubavnu poeziju, izdvajaju se tri vrste.

1.     Oni koji imaju nekog, a njihova poezija nije posvećena njoj, nego je uopštena priča o ljubavi. Pa se ona ceo život trudi, mučenica, da uđe u njegovu poeziju.

2.     Oni koji nemaju nikog, a njihova poezija je upućena nekome. A taj neko je ona koja će da se prepozna u nekim stihovima i zaljubi tako u njega. Onda ona postaje sena njegovog velikog ega i osoba koja mu hrani stalno sujetu.

3.     Oni koji imaju nekog, a taj neko nema nikog ili ima nekog drugog... To vam je ona takozvana: „Cvileća ljubavna poezija“

Dakle, ja spadam u one koji ne kritikuju tuđu ljubavnu poeziju. To je između ostalog zato što sam po rođenju predodređen da budem Džedaj. A ova škola koju sam završio? Pa tu sam tek završio nešto što se zove Osnovna Džedajska Obuka.

Ono što mi je sledilo posle toga, najbolje je opisao jedan drugi pesnik,  rodom isto iz Sarajeva: „Spoznaš sebe, pa nađeš sebe u drugom“

Znači, sledio mi je period života gde sam tražio i spoznavao sebe. To je zato što sam znao da kada to postigem, pa onda nađem sebe u drugom, taj drugi će da me slobodno voli kao što ću ja njega. Prosto, osetiću to svojim vrhunskim Džedajskim instiktima. Moja poezija biće posvećena samo njoj i slobodno ću da je objavljujem, jer je slobodno volim kao ona mene. Bez uzvraćene ljubavi nema zdrave ljubavne poezije. Poeziju pišemo mi, a moja ruka je samo zapisuje.

Meni lično su neverovatni oni koji pišu poeziju nekoj svojoj neuzvraćenoj ili nedostižnoj ljubavi i pri tom je objavljuju. Očigledno, nisu naučili ništa od Laze Kostića. Njemu su njegovu pesmu nad pesmama, Santa Maria della salute, našli pod jastukom kada je preminuo. Ta pesma je posvećena ljubavi koju on nije mogao da ima, i nikada nije želeo da je objavi i time postane još veći pesnik. On čak smatra da ne zaslužuje njenu ljubav:

„ Zar meni jadnom ta divota?

  Zar meni blago toliko sve?

  Zar meni starom, na dnu života,

  ta zlatna voćka što sad zre?

  Oh slatka voćko, tantalskog roda,

  Što nisi meni sazrela pre?

  Oprosti moje grešne zalute,

  Santa Matia della salute“

I ono što je Laza Kostić znao je da ne možeš na silu naterati nekog da bude sa tobom i da te voli.

Ali neki očigledno to nemaju pojma. Oni pišu naučne radove na tuđoj ljubavnoj poeziji, magistarske ili doktorske disertacije... I kada nađu nekog, oni ga prvo analiziraju, traže prikriveni smisao u njemu, vrše istraživanja razgovarajući sa osobama iz njenog okruženja i mnogo toga još. Oni su najčešće mnogo sakati za svaku vrstu poezije. Oni ne mogu da razumeju kada kažeš: „Iskreno se osmehnula i ušla u moj svet“. Zato im ne treba ni govoriti, a kamoli objašnjavati.

Naravno, ovo što sam napisao o Lazi Kostiću nećete više nigde naći da pročitate. O njemu i o drugim velikim pesnicima pišu mahom oni koji sve znaju o ljubavi, ali ne znaju da ljube jer nikada nisu spoznali sebe.

Znači, Džedaj nađe  svoju večnu ljubav i ljubavnu poeziju stvara sa njom, jer je ona njegova doživotna insiracija.

Usputno, zna i da postoje žene koje nikada neće da shvate da je njegova poezija posvećena samo njoj. Ali on na njih ne obraća pažnju, jer isto zna da najravnomernije rasprostranjena stvar na svetu nije pamet, već uporne uzaludne emotivne mučenice. Njih, na žalost, nije opisao neki njegov omiljeni pesnik. Opisao ih je njegov omiljeni vetetrinar. Rekao mu je jednom: „Plavšo, ’el znaš kakava je razlika između takvih žena i medveda? Kada se praviš mrtav, medved te na kraju ostavi na miru. One i sve da si mrtav ima da te dov’ate i iskoriste priliku dok si još topao, tj. dok se nisi skroz ’oladio, a posle bi te balsamovale da mogu da te koriste kasnije. Odo’ sad da uštrojim jednog vepra, osemenim tri krave i popijem rakiju“

Eto, vi muški koji ste iole normalni, pažljivo slušajte savete veterinara.

Nego, da ne zaboravim jednu bitnu stvar da pomenem; nikada u životu mi nije smetalo da me neko prepiše ili objavi nešto što sam ja napisao tvrdeći da je njegovo. Pogotovo ako je to objavljeno na internetu, odnosno društvenim mrežama. Ono što sam znao oduvek je da jednog dana našu ljubav niko neće moći da prepiše. Ljubavna pezija se piše u dvoje, ne prepisuje se... Onaj ko to pokuša, samo može da ispadne glup. A onaj ko nekoga savetuje da to uradi, taj je još gluplji.

Kako sam postao Džedaj

Posle završene Osnovne Džedajske obuke, postao sam Džedaj Praktikant. To je ona muška osoba koja u tom periodu života doživi mnoge stvari i iskušenja, bude čak i na ivici smrti i mnogo toga. Ali to je ništa u odnosu na ono poslednje iskušenje koje ga čeka; da ga iskuša žena koja ga voli.

On tada, za razliku od predhodnih iskušenja gde je mogao da koristi svo svoje znanje, veštinu i oružije, to ne sme da čini. Mora da klekne i da sve psihološke mehanizme odbrane obori na nulu, kako bi mu i srce bilo u potpunosti izloženo.Time joj pokazuje  da je spreman da bude njen Džedaj ili da joj dozvoli da ga ubije. Taj završni ispit može da se polaže samo jednom u životu. Tako sam ja postao Džedaj, doduše među poslednjima u svojoj generaciji. Ali, postao sam.

Kako Džedaj zna da je to ona.

Kada je sretne, oseti blagi povetarac na licu. Znate, postoje muškarci koji mere žene u kilogramima, pokušavaju da provale dal’ se ugojila ili smršala, dal’ se utegla... Džedaj ženu meri samo jednom tako što je podigne u naručje i tada oseti isti onaj povetarac na licu koji je osetio kada je prvi put video. On je nju podigao u naručje da bi je preneo preko praga, a ona je tada laka kao pero jer treperi od ljubavi za njim.

Postoji još jedan način na koji Džedaj zna da je to stvarno ona. Reći će samo njoj u pogodnom trenutku, jer samo ona može da shvati to što će da Džedaj izgovori usmenim putem.

Jedan praktičan savet za one koji nisu Džedaji

Vaša najveća zabluda leži u tome da za pogrešno mesto mislite da je to najintimniji deo žene. Uzalud ste slušali ostale starije muške osobe slične vama i sate raznih edukativnih filmova gledali. Najintimnije deo žene je unutrašnja strana njenih butina. Naravno, neću da vam objašnjavam zašto. Ako sami ne ukapirate, svako objašnjenje je uzaludno.

Džedaj to zna po rođenju. Zato, kada položi zadnji ispit, odnosno iskušenje, ljubi ih na pravi način. Vrhovima usana. Vi to ne znate da činite, jer nikada niste imali predispozicije da jednog dana postanete Džedaj. Doduše, ni žena sa kojom ste ili planirate da budete nema predznanje da postane jednog dana Džedajeva žena. Pošto se vi stalno folirate, evo kako možete da isfolirate i tu vašu ženu, da ona stvarno pomisli da vi imate nećeg džedajskog u sebi.

Prvo da objasnim da se ženske butine dele na:

a)     Butina leva

b)    Butina desna

Dakle, uzmete jedan mali eurokrem i na butinu levu namažete belim, a na butinu desnu namažete crnim iz eurokrema. Zatim vrhovima usana pokupite eurokrem, ne pomažući se jezikom.

Naravno, postoje žene koje imaju malo „jače“ butine pa umesto malog eurokrema kupite veći. Postoji još jedna vrsta žena za koje sam ja mislio da ih čovek može videti samo na televiziji. Na njih mi je nedavno ukazala jedna moja prijateljica. To su one žene koje recimo, ne ulaze u auto, već se utovaruju. U daljem tekstu reč „butina“ zamenićemo rečju „butkica“. Ono što vam je potrebno da izljubite njihove butkice je:

a)     Dve kantice eurokrema od po kilo kupljenih na aciji.

b)    Jedna špakla

c)     Vitlo sa sajlom i kukom za izvlačenje sa terenskog vozila

d)    Široki kaiš

e)     Preparat za smanjenje šećera u krvi kod šećerne bolesti tipa B

Vitlo sa salom i kukom utiplujete na plafon predhodno. Zatim sajlu ravučete i i kuku zakačite na široki kajiš koji ste već stavili oko vašega struka. Onda špaklom mažete unutrašnju stranu njenih butkica. Tanko, štedite da vam ne nestane materijal. Praktično, samo popunjavate rupice i neravnine. Onda vrhovima usana pokupite euro krem sa njenih butkica. Gledajte da to počnete ranije, recimo u 20:00 da bi završili do 23:30. Kada svršite ono posle toga što sledi, ona će da se opusti na kraju. Njeno opuštanje ima kontra efekat za razliku od ostalih žena: ima da vas na taj način stegne. E, pošto vi ne možete da se izvučete iz tog stiska rukama jer nemate oslonac, odnosno imate al’ je skroz pihtijast (ko’ pihtije od svinjskih nogica) vi uključite vitlo i izvučete se iz njenih opuštenih butkica sajlom. Onda brzo popijete onaj preparat za smanjenje šećera u krvi pošto ste olizali količinu eurokrema dovoljanu za 1 000 (slovima: hiljadu) palačinki.

Džedaju ne treba eurokrem jer unutrašnja strana butine Džedajeve žene ima maksimalni mogući senzibilitet, predodredjene su samo Džedaju, a on po rođenju već zna kako treba da ih ljubi. A vi se folirajte, kao uvek u životu.

Na kraju, sigurno ste sve shvatili naopakao. Evo, dokazaću vam; kada sam napisao da se ženske butine dele na levu i desnu, vi ste odmah pomislili na vaše levo i desno. E, nije. Uvek se gleda njeno levo i desno, tačnije iz njene perspektive.

Naravno, mene to ne čudi, kao i mnoge stvari na ovim prostorima. Jedna od njih je pitanje koje postavljaju sebi mnogi muškarci. Ono glasi: Da li žena treba da radi ili ne? To je stvarno glupo pitanje. Naravno da žena treba da radi, a evo i zašto.

Žena treba da radi da bi se vratila kući sa posla. Ako ne radi, ona ne može da se vrati kući sa posla, jer kao što rekoh, ne radi. Kada se žena vrati kući sa posla, bude iscrpljena, ponekad nervozna zbog dešavanja na poslu. Onda ona „ručka“ pa je njen muž položi na krevet potrbuške. Može i na sto u kuhinji ako je čvrsto napravljen ili nema nikoga kući. Onda je lagano i nežno masira da bi se opustila. Kada se opusti, on onda polako uradi „ono“ otpozadi. Posle toga ona uopšte ne razmišlja o problemima na poslu i zaspi sa osmehom na licu. I taman se odmori za ono što sledi uveče.

Dakle, žena Džedaja vrlo rado ide na posao i jedva čeka da se sa posla vrati kući. Na poslu, da joj brže prođe vreme, radi, usavršava svoje znanje i profesionalno napreduje.

Na kraju, reći ću vam hrišćanski Amin i Džedajski Aea

                                                      * * *

Jedna pesma napisana u vreme dok sam bio Džedaj Praktikant

Proleće u meni načini jesen.

Na stanici videh devojčicu.

Ona plače.

Ona plače i postaje hladna,

postaje hladna kao

duboka zima u mom srcu.

Proleće u meni načini sumrak

Ta mala devojčica, ona briše suze

kao mrtvorođeno što preživi tren

koliko da zaplače i umre,

jer srce njeno zgaziše ljudi

čistom dušom obrisaše đonove,

i krenuše dalje...

A mojih brodova nema

da bar oni potonu...

Proleće u meni načini sumrak i jesen.

Gledam i pitam se:

Gde je sada njena majka?

Da li negde u toplome spava

Ili je kao moja zauvek zaspala?

Proleće u meni načini uzas.

Ta mala devojčica,

bezbrižno je zadremala,

duboko duboko zadremala,

poslednji san svoj usnila...

A oko mene neka magla,

sumrak,

stanica koju sam nekada voleo

a sada tako mrzim...

Mala devočica i njene suze,

po mojim obrazima

L e d e  se

Od kad' ja pijem bambus

Od kad' ja pijem bambus

Od kada sam doživeo Otkrovenje. Tačnije, od onoga trenutka kada sam postao hrišćanin; kada sam Oca, Sina i Svetoga Duha iskreno primio u srce. Tada sam rešio da se vladam po božijim zakonima i savetima.

Posto sam tada mnogo pio, odlučio sam da krenem od onoga: „Umerenost u jelu i piću“. Ne znadoh tada koliko sam jeo. Stalno sam bio pripit, te se nisam ni sećao. Vidim nešto masno ujutru na košulji... Mora da je burek, al' ne znam koliko sam tog bureka pojeo... A ima i elemenata rol-viršle...

Zato sam rešio da budem umeren i u potpunosti izbalansiran u ovome drugom.

Pre nego objasnim kako ja putem svog Otkrovenja postadoh umeren u piću, da objasnim prvo ko su hrišćani. Bitno je da bi se razumelo ono što ću kasnije napisati.

Hrišćani su jevrejska sekta nastala baš pre mnogo, mnogo vekova. Od samog početka su propovedali zdrav život, zdravu ishranu i kupanje bar jednom u životu. Vemenom su shvatili da su previše zatvoreni i da im zbog toga preti nestanak. Zato su poradili na svojoj organizaciji i marketingu. To vam u današnje vreme dođe slično kao kompanija Coca-cola. Ta kompanija je na svom nastanku svoj glavni artikl gazirano piće kome dadoše naziv po sebi, prodavala u apotekama kao lek. Kasnije su postali svesni da prodaja njihovog proizvoda nije velika zbog ograničenog i zatvorenog tržišta i malog broja konzumenta. Zato su poradili na svojoj organizaciji i uložili puno u marketing. Pogotovo pred Božić. I sami to vidite. Otvori na radost.

I svi znaju da konzumiranje njihovog glavnog artikla ne valja i govore glasno ali se on sve bolje prodaje. I nema ko ne zna za njih.

Dakle, kao što rekoh, bambus pijem od kad sam primio hrišćanstvo. On se sastoji iz pola čase crnog vina i pola Coca-cole. Nit' je alkohol, nit' je sok. Umereno. Izbalansirano.

Još alokohol u vinu stvara zavisnost, plus je hristova krv. Coca-cola stvara još veću zavisnost; gazirana šećerna vodica obojena karamelom i sa ko zna kojim aditivima unutra. Tajna. Sveta tajna. U kombinaciji sa vinom, višestruko pojačava zavisnost od njega.

Zato ja rešenje nisam video u špriceru. On mu dođe kao neko razvodnjeno hrišćanstvo.

E sad, kada uđem u kafanu je nikada ne naručujem bambus. Uvek kažem šankeru:

-Daj mi jednu Coca-colu u čaši.

On me onda pita:

-Običnu il' duplu?

A ja zavisno od situacije i stanja moje hrišćanske svesti mu odgovorim. To je zato što neki put kombinacija ljudi koji to veče borave u kafani ima ponašanje koje podseća na stado, pa ako se desi da me izaberu za pastira njihovog, ne otkriju odmah moju tajnu. Najbolje je da sami dožive Otkrovenje kada shvate da je ta Coca-cola u čaši u stvari bambus.

Znam da neki neće da se slože sa ovakvim mojim ličnim komparativnim tumačenjem hrišćanstva i načinom na koji ja postadoh hrišćanin. Međutim, ako je pop mogao da ima švalerku (znam i koja mu je bila) i pojedine jedinke iz redova monaštva da rade to što rade, ne vidim zašto bi ovo bilo problem. Za svoj minuli kafanski rad ne očekujem državnu penziju kao što ju je dobio jedan vladika za svoj. Nemam ni Audi.

A zašto ja ne bih mogao da dam tumačenje, kada pojedine hrišćanske sekte kao što su recimo „Jehovini zaštićeni svedoci“ imaju neka svoja tumačenja, nadasve neobična sa potpuno promašenom suštinom? Za razliku od njih ja sam bar iskren.

Pogotovu sam iskren prema svojoj Mariji. Rekao sam joj stvari koje nisam rekao ni svojim prijateljima. U prvom razgovoru sa njom kao da mi je lupila neki doživotni serum istine.

objašnjenje pojmova, stranih reči i izraza:

kafana-mesto gde možeš slobodno da se napiješ. Može da bude kafić, restoran...

njegova Marija- ovde se misli na Mariju Magdalenu. Po nekim vanbiblijskim izvorima ona je Isusu Hristu bila žena i imao je sa njom potomstvo. Po biblijskim izvorima, on je njoj rekao mnoge stvari koje nije apostolima.

njegova Marija za one koji sve shvataju bukvalno- Pisac ovih redova ne umišlja da je Sin božiji, niti je njegova Marija Magdalena izmišljena ličnost. Ona postoji. Naravno, pravo ime joj nije Marija. Valjda ste shvatili.

Piće bambus u terapeutske svrhe

Jednom sam napisao sledeće:

Ni jedna žena ne može da me napravi ljubomornim koliko ja mogu da se napijem...

Pre nego što ovo objasnim, da kažem nešto o ljubomori. Ona je definitivno neko patološko stanje svesti i veoma je loša čovekova osobina ako je poseduje. Čovek može da prikriva ljubomoru dugo, ali se uvek u životu desi neki „okidač“ te ona ispliva na površinu. Ako neko tvrdi da ima leka za ljubomoru, onda on stvarno ne govori istinu u potpunosti. Može da se donekle suzbije, kontroliše, ali ne zauvek. Stvarno ne zauvek.

I pre nego što sam primio hrišćanstvo, ja nisam bio ljubomoran. Stvarno nisam. Ni na koga. Jedino što sam umeo da budem povređen. Naročito kada sam u fazi muvanja sa nekom ženskom osobom. Međutim, to žensko čeljade me nije namerno povredilo, već nehotice. Otkud znam? Pa jednostavno; ona je divna ženska osoba. Samo se u takve mogu zaljubim. U tamo nekog kretena nikada nisam  mogao. Pokušavao sam. Mnogo puta. Koristio sam i metodu autosugestije. Ništa.

Dakle, ona je divna ženska osoba i nije to uradila namerno. Prema njoj gajim zdrave emocije i trebam da brzo prevaziđem to moje stanje povređenosti. Nije ona kriva. Šta ja radim?

Odvojim jedno veče pa se napijem kao letva, što bi rekao naš narod. Naravno, pijem bambus. Sutradan i još bar dva dana posle me toliko boli glava i muka mi je da ja sve i da hoću ne mogu da pomislim o tome koliko sam emotivno povređen. Kad sve to prođe, prođe kao da je rukom odnešeno. To vam je isto kao recimo da vas boli noga, a vi uzmete pa se čekićem lupite po šaci iz sve snage. Onda vas šaka toliko boli da ne osećate koliko vas boli noga. Prosto. Ne može noga da vas boli toliko, koliko vi jako sebe možete da udarite čekićem. Po šaci.

Vremenom stekao sam iskustvo i dovoljno mi je bilo da se obeznanim od bambusa, a da sutra normalno funkcionišem. I sve je kako treba. Izlečen sam, a to je zato što prema toj osobi gajim zdrave emocije, a ne patologiju.

Kasnije, kada se smuvamo i budemo u vezi, ma sve je kako treba. To što će ona da izađe neki put sa svojim prijateljima i što može da se desi da je neko muva ne znajući da je sa mnom... Pa ispušiće. Tvrdo. Znam sigurno, proverio sam u svojoj dosadašnjoj praksi mnogo puta. I šta ja tu sad imam da budem ljubomoran ili ti povređen?

Znate, imam i ja prijatelje koji mi mnogo znače u životu. Oni recimo dobro znaju da sve ovo što pišem sam u stvari ja. Skoro mi jedan od njih upravo to i rekao. Poznaje me dobro. Ne vidim razlog zašto neko koga volim ne može da provede vreme sa svojim prijateljima.

Suština vam je u stvari sledeće:

Ako hoćete da vidite da li vas neko voli, morate mu dati potpunu slobodu. Ako ga ograničite i sputate, nikada nećete videti... I time samo pokazujete da vi njega u stvari ne volite iskreno. Ne treba neko da se plaši šta ćete reći, već da obožava ono što kažete. Ne pokušavajte da nekom date slobodu tako što ćete doneti odluku u glavi, jer to treba da bude vaše prirodno stanje.

Mnogo sam bambusa u svom životu popio da bih stigao do toga. To se ne uči. Takvim se postaje.

p.s. Pod slobodom se ne podrazumeva ono: „Slobodno mi peglom pregori košulju“ To spada u obične životne tehnikalije. Smajli. 

Kada čovek sretne ženu

Na ulici, u prolazu ili bilo gde, a ona neće da zastane da sa njim porazgovara

to je zato što:

1. Ne želi sa njim da razgovara. (Molio bih pojedine muškarce da ovo uzmu ozbiljno u razmatranje.)

2. Nekuda žuri da ne zakasni.

3. Nekuda žuri jer je već zakasnila i to „debelo“.

4.Kosa joj je prljava.

Sad, da objasnimo šta je kod žene prljava kosa, moramo prvo da kažemo šta spada u čistu... To vam je kosa oprana ujutru, isfenirana, ispeglana i šta več i koje već radnje sve žena preduzima u tu ranu zoru, ustavši sa drugim pevcima po srednjeevropskom vremenu.  Nasuprot njoj, prljava kosa je ona kosa oprana pred spavanje. Kako da znate da li je ženi kosa prljava? Simptomi su sledeći: Vezana je u rep, vezana je u punđu, ispletene su dve kikice ko da treba da pođe u predškolsko, zalizana je gelom ili nekim sredstvom i zabačena unazad (to je zato što „prljava kosa“ oprana sinoć se sve razletela, pa mora nekim kozmetičkim sredstvom da se dovede u red.) Nikako nemojte da brkate običnu ispletenu ili stilizovanu kiku i kosu vezanu u punđu koja se napravi uvrtanjem, prostim pokretom ruke. Ovo prvo je modni detalj, a ovo drugo je iz praktičnih razloga najčešće zbog vrućine, te se kosa na taj način skupi i vrat ostavi golim.  

5. Danima je brižljivo birala garderobu koju će da obuče, kosu sređivala, pažljivo šminkala u nadi da će da vas sretne. Čak je i vaše navike i kretanja pomno proučila kako bi sve ispalo „slučajno“. Onoga dana kada je izgubila svaku nadu, obukla se skroz neobavezno, našminkala ovlaš i sa kosom „skroz prljavom“ izašla na ulicu (skroz prljava kosa-oprana sinoć još pre Drugog dnevnika) desilo se da vas iznenada sretne. To je za ženu najveći horor! Užas! Katastrofa! Propala bi u zemlju da može! Dogodilo se nešto nepredviđeno, uhvaćena je skroz nespremna! Nije u kombinaciji u kojoj misli da može da vas omađija ako naleti „slučajno“ na vas!

Onda ona kada dođe kući, stane pred ogledalo i kaže sebi: „Dođe mi da se roknem!“  Što je bespotrebno. Većina muškaraca to ne primćuje jer nisu zaljubljeni u ženu kao celinu, već u pojedine egzotične delove njenog tela (trepavice, na primer.)  Tako da može da bude doterana perfektno, ali ako nije istakla onaj deo tela u koji je muškarac ludo zaljubljen, džabe. Dakle, može da bude sva idealna, al' on to opet neće da vidi,  jer gleda samo jedno... da vidi.

          E, sad ako je žena sve uradila, a muškarac ne reaguje to je zato što:

1.Ne zanima ga ona.

2.Ne zanima ga ona jer ga zanimaju muškarci.

3. Žuri da ne zakasni da uplati tiket u kladionici.

4.Žuri da mu se ne ugreje pivo.

5.Primetio je sve na ženi odavno, ali mu se najviše u stvari dopada njeno ponašanje, karakter, intelekt i unutrašnja lepota. Spoljašnju lepotu savršeno dobro vidi, ali na taj način da žena nikada ne shvati da je posmatra. Naravno pitate se kako mu to uspeva? Pa izvežbanim perifernim vidom. Vidi on sve, verujte. Bez problema može da opiše haljinu u kojoj vas je prvi put video, da je ona tanka baš onoliko koliko da se ne providi, da nema bratele, da je braon boje... Čak i sandale može da opiše u sitne detalje jer vas je posmatrao kako hodate. I ne brinite, priznaće vam on sve to jednom, sigurno.

                                          * * *

U stvari, zašto ja ovo sve pišem?

Ne mislim samo na ovaj post, nego na blog uopšte...

To je zato da ne bih radio na svojim ozbiljnim tekstovima i sebi dao neko sasvim dobro opravdanje da to ne činim. Ma koliko ozbiljno pisanje traži od čoveka da se emotivno unese i samim time od svega toga napravi mukotrpan i iscrpljujući posao, meni to donekle nije problem. Ono o čemu brinem je da ako ti tekstovi budu jednoga dana publikovani, dospu u ruke pogrešnih ljudi.

Odnosno žena.

Da odmah objasnim ko su one. To su žene koje su se udale ili žive sa nekvalitetnim muškarcima kojih je na ovim prostorima u izobilju. Neke je privuklo saznanje da mogu na taj način da vode udoban život, pojedine nisu ni shvatile šta rade uopšte, neke su htele da se udaju mangupa i glavnog „Baju“, želeći da mu nataknu kućne papuče misleći  da su time sve završile, neke su mislile da birajući određenog čoveka samim time dobijaju određen status u društvu (gospođe ministarke) i do dana današnjeg ne shvataju kolika je to malograđanština.

Mnogo je još primera, kao što je veliki pritisak od strane roditelja i frustriranost, pa je način da se to reši bežanje od kuće, udaja i trudnoća kako bi se sve osiguralo. Onda, posle izvesnog vremena, kada prođe sezona: „A kupus u kacu, a dete u kuću“ pa još nekoliko godina preko, shvate da je čovek za koga su se udale ljubomoran, opsesivan i mnogo gori od onih od kojih su pobegle.

Naravno, postoje i one koje su se udale za kretena jer su to i želele.

Zajedničko za sve ove žene je beg od stvarnosti. Ne svodi se to samo na antidepresiv ujutru, bensendin uveče, a vikendom obratno, nego i na poistovećivanje sa fikcijom i likovima koje bi oni želeli da budu u cilju popunjavanja velike emotivne praznine koje imaju u sebi.

Baš to me mnogo plaši. Posle svake pročitane priče plakaće i ronzaće danima. Shvatiće sve pogrešno, a sve priče su sa srećnim krajem. Desiće se paradoks u njihovim glavama.

Naravno, priče u sebi sadrže i po nešto blago potresno, ali su uglavnom fikcije. Ne spadaju u moj realan život, već plod mašte, ali su poneki delovi posvećeni osobama koje su ostavile dubok trag u mom životu...

Na kraju krajeva, evo i ovo što pišem sadrži u sebi određenu poruku i jedan deo teksta je posvećen nekome. Samo, molim vas, žene, ne pokušavajte da pronađete koji je to deo teksta, niti da dešifrujete. To nije „Da Vinčijev kod“, „Šifra za Rebeku“ ili nešto slično. Kojom god šifrom pokušale da otkrijete šta sam nekome poručio, ispašće vam isti rezultat:

„Plava riba, kljukana dinastija, Lokomotiva, okrug, trt, trt, trt,  zora, kundak, Vladika, fenjer, svastikin but, bubanj, pečat, penzija, pop...“

Isto kao u „Sumnjivom Licu“ od Branislava Nušića.

Kao što ste sve pogrešno „dešivrovale“ na početku vašeg neispunjenog života.

Ali jedna žena nije. Kada sam ja u pitanju, nije joj potrebna nikakva šifra. Dok ste vi ozbiljno čitale deo teksta njoj posvećen, ona se osmehivala.

I ne brinite, napisaće vama čovek vašeg života nešto samo što vi možete da razumete. Čim se završi utakmica.

Ili možda neće? Možda onaj deo vas u koji ste ga navele da se zaljubi, više ne izgleda kao nekada, pa je on odavno izgubio svaku inspiraciju?

Ja znam da sigurno neću. Kao što danas mogu da joj skinem sve zvezde sa neba, tako mogu sutra, za godinu dana, deset godina...

A znate zašto? Pa rekao sam vam. Zavelo me njeno ponašanje, karakter, intelekt i pre svega unutrašnja lepota.

E sad, to što je manekenski tip i prirodno lepa... Šta ću, poklopilo se.

I da znate da ima mnogo lepe noge. To je već od Boga. Ozbiljno. Evo, objasniću vam kako.

Sve nas Bog stavlja na iskušenja. Mene je stavio na mnoga životna iskušenja, od kojih su neka bila krajnje surova. To sam sa uspehom preživeo. Kad su žene u pitanju, sve one fatalne kojim me Bog kušao su imale debele noge. Zato sam ga zamolio sledeće: „Bože, celu jednu deceniju moj život su obeležile žene sa debelim nogama, što genetski, što stečeno takvim. Znam da mi se uskoro bliži ona poslednja, fatalna. Molim te, samo da nema debele noge!“ I bio sam strpljiv.

I vidite da kada od Boga i života tražite nešto malo i iskreno, on vam da sve.

                                           * * *

Kratak odlomak iz jedne ozbiljne priče.

Epilog:

Ptica, umirala je u mojoj ruci. Bila je toliko malena da nisam moga da je zagrlim. Privio sam je na grudi.

Svojom smrću, napokon, priznala je da me voli i to me ne boli; Boli me

v r e m e  za  koje je umirala...

...ako ikada ikome pođe za rukom da napiše Pismo mrtvoj ljubavi i u njemu objasni kako, zašto i koliko voli, ljubav sa ovoga sveta zauvek bi nestala i ljudi polako izumirali.

Zato ON i ONA u polumraku sklopljenih očiju postanu ONI,  urade nešto i desi se ONO.

ONO je upravo to što čoveku nastavi život posle smrti.

Ali ovoj knjizi nećete naći priču ONO. To je jedna posebna knjiga, sasvim drugačija od ove.

To je knjiga za decu. 

SRPSKA KOBASICA

                                 Srpska kobasica

Naravno, preko Drine se zove Kobasica Srpska. Ali koristićemo ovaj naziv u naslovu kako nas jezički polupismeni čistunci ne bi ukorili i skrenuli temu.

Dakle, ko je dao ime toj kobasici, ne zna se. U kom inspirativnom mesarskom nadahnuću je nekome palo na pamet te je tako nazvao, nije još otkriveno.

Međutim, vremenom se javio sinonim za ovu kobasicu: Narodna kobasica.

Tako je „krstio“ po nekim saznanjima jedan svršeni postdiplomac astrofizike.  Nikada nije mogao da dobije posao u struci, pa je upisao kurs za prekvalifikaciju preko Nacionalne službe za zapošljavanje i stekao zvanje: Diplomirani Mesar IV stepen. Odmah je dobio posao u novoj struci kod nekadašnjeg priučenog zidara koji se u tranziciji „snašao“ i postao vlasnik jedne moćne mesnoprerađivačke industrije.

Od samog početka čudno mu bi da se ta kobasica pravi od sastojaka koji su bar duplo puta skuplji od nje same. Kopkalo ga je i hteo je da vidi, ali mu nisu dozvoljavali da ode u deo pogona gde se ona proizvodi, obrazlažući da je recept za nju tajan, a on je tek novi u firmi... Kada stekne poverenje i budu sigurni da jednoga dana neće da oda tehnologiju izrade konkurenciji, biće upoznat u potpunosti sa svim onim što se u kobasicu stavlja.

 Došao je i taj dan, a u međuvremenu je prošlo nekoliko godišnjih doba. Bio je šokiran i u čudu kada je saznao od čega i kako se pravi Srpska kobasica.

Sirovinski sastav najjeftinije kobasice koji ne možete nigde pročitati je sledeći:

1.    Meso kome je istekao rok trajanja, pa je promenilo boju i počelo „malo da se oseća“.

2.    Otpad od mesa koji ne ide u roštilj meso.

3.    Meso više puta zamrzavano i odmrzavano da je izgubilo boju da ne može da se uvali kao „sveže“ a ima i čudan miris koji ne može da se definiše.

4.     Samlevene svinjske nogice koje nisu dimljene, pa ne može da se prodaju kao: „Hrana za pse i mačke“

5.     Samleveno dimljeno meso staro više godina sa kojeg su skinuti zeleni lišajevi i buđ, jer „kvare aromu“.

6.    Biber mleveni (ne smeta ako upadne i po koje celo zrno)

7.    Brašno iz ratnih rezervi.

8.   Domaća aleva paprika. Tu treba paziti da procenat mlevenog starinskog biber- crepa u alevoj paprici ne bude prevelik, jer je u većim količinama težak za   varenje. Inače, on služi da doda farbu alevoj paprici, a ona to prenese na kobasicu. Što je biber-crep stariji, to daje poželjniju, tamniju nijansu.

9.     Svinjske uši i repovi kada nije sezona piKtija.

10.  Kobasice iz predhodne ture koje se nisu prodale.

11.  So i vegeta.

12. Dimljeni goveđi jezici. Otprilike na 20 kg mase 3 kg jezika. Jedino što treba paziti da se prvo u potpunosti odmrznu, pa tek onda malo izdime.

13.  Beli luk uvezen iz Kine.

14.  Soja crvena. 

15. Prirodno crevo za kobasice. Neki izvori tvrde da se umesto prirodnog creva koristi i crevo za kobasice napravljeno od istog materijala od kog se prave jestive ženske gaćice. Lično u to ne verujem. Jednom sam zagriz'o te jestive gaćice... Dobro i liznuo. Imaju ukus voća. Da je crevo za kobasicu napravljeno stvarno od toga, kada se prži kobasica, kuhinjom bi se širio miris šljive ili recimo narandže, a ne smrad koji ni jedan aspirator ne može da neutrališe.

16.  Led ili voda

Ovo, odnosno H2O u različitim agregatnim stanjima, sam namerno napisao na kraju. Da li će da se koristi led ili voda, zavisi od tehnološke razvijenosti mehanizacije koja se koristi.

Ako se koristi mašina zvana centrifuga, odnosno posuda koja u sebi ima veoma oštre noževe (slične onim kao kod kosilice za travu) onda se stavlja led. Dosta leda. Naime, noževi se okreću velikom brzinom, pa se masa za kobasicu može upaliti, a led služi da se to spreči. Sad, moguće je da masa može i da eksplodira, obzirom na sastojke, pa je ovo ujedno i  preventivna mera u vezi zaštite na radu.

Znači, kada čujete u udarnim vestima da je neki pogon mesoprerađivačke industrije eksplodirao iz neobjašnjivih razloga, da znate da je to zbog toga.

Vodu koriste ovi manji i siromašniji pogoni za obradu mesa koji su tek na početku karijere, pa nisu još nabavili centrifugu. U plastičnu lodnu se stavi više puta mleveni sastojci za kobasicu. Uzme se hilti ili jaka bušilica i na nju se stavi mikser za polikolor. Ko je krečio, pravio glet-masu, lepak za pločice, lepak za fasadu, zna kako izgleda. Onda se istom metodom mešaju stojci za kobasicu kao što se recimo, meša toner u polikoloru. Da bi se sve to lakše izmešalo, doda se 10 % vode. Kao kod polikolora. (Piše na kanti).

Kako običan smrtnik da prepozna kojom metodom je pravljena Srpska kobasica.

Prosto. Ako su kobasice iste veličine, pre svega debljine, onda je pravljena u centrifugi. Svi sastojci su ravnomerno umešani i samleveni, tako da i bilo koji poprečni presek kobasice izgleda isto. Nije došlo, kako bi mesari rekli, do neravnomernog „kaliranja“ kobasice prilikom sušenja.

Ako je  pravljena na ovaj drugi način, mešanjem u lodni, onda sastojci se nisu ravnomerno rasporedili, te pojedine kobasice imaju više vode u sebi ili recimo užegle slanine, pa dok se dime zbog temperature voda ispari ili se slanina otopi. Zato je neka kobasica debela, neka skroz „skvrčena“, neka standardno kriva, a neka sva „ušinuta.“

Vratimo se mi našem astrofizičaru, postdiplomcu. Čovek nije mogao da veruje da neko može da kobasicu od najgorih crkotina nazove „Srpska“ i time je na nekin način brendira. Znao je da mnoge nacije imaju svoje kobasice i da su ponosni na to kako se prave i koliko su kvalitetne. Da nekom padne na pamet ovako nešto... Taj mora da bude pokvareniji od sastojaka od kojih se kobasica pravi.

Zato se svojski potrudio, iako mu je trebalo više meseci, da vlasnika firme u kojoj radi, nagovori da promeni naziv kobasice u Narodna kobasica, na osnovu kupovne moći većine stanovništva u Srbiji.

Tako je Srpska kobasica donila sinonom Narodna kobasica.

Zaključak:

Sami zaključite, a ja odoh u neku latinoameričku ambasadu da tražim azil jer sam odao najveću privrednu tajnu svoje zemlje.

Puno hvala:

Mom prijatelju sa twitter-a Edvardu Dimovskom što mi je odao tajnu oko aleve paprike i biber-crepa. Pre toga mi je stvarno bilo čudno što poloprivrednici sa Juga Srbije stalno otkupljuju stari crep. Ako bude neka frka, Edvarde šaljem ti DM u koju ambasadu da dođeš.

P.S. Da znate da se u roštilj meso stavljaju goveđa srca, da dobije što bolju boju. Za crveni papir već znate.

P.S Kriminalcima poručujem da ne plačkaju prodavnice više, već da provaljuju u pušnice po selima.

Svaki čovek je lud dok ne dokaže suprotno

                   

Tačnije, bez obzira što nema pravosnažnu sudsku presudu kojom se upućuje na psihijatrijsko lečenje. Da, stvarno. Ovo je zemlja _____________( u prazan prostor upiši zemlju u kojoj živiš), u kojoj tako nešto nije potrebno.

Samo te javno mnjenje dokonih alapača oba pola proglasi ludim i eto ti... Sad ti, ako si lud, uhvati se u koštac sa njima i dokazuj da nisi. Lud. Igraćeš na njihovom  terenu na kome oni dobro igraju utakmicu spletkarenja.

Još kao mlad čovek, pre više od dve decenije, dok sam se bavio ozbiljnim temama i tekstovima koji se podvode pod književnost, napisao sam:

Danas biti lud, to je sasvim normalno. Biti normalan? E, to je skroz ludo!

Tada sam shvatio nešto; što se više trudiš da svi vide da si  normalan, to te oni većim ludakom prave. Zato je najbolje da se praviš lud.

Ne znam da li ste primetili kada razne babetine ili kretori pijačnog barometra kažu za nekog:

Fin mladić, stalno mi se javlja i kaže: Dobar dan... Prema meni je korektan!

A ono mladić narko diler, maltretira sve oko sebe, „bije reket“ poslastičaru i kome zna šta još sve radi...

Ili kada kažu za nekog: Baraba, nasilnik, tuče ženu...

Ono čovek miran, povučen i nikad se nije ženio. Ali vi to tada, primajući informaciju, ne znate; povedu vas emocije i izrečeno prihvatite kao tačno, ne proveravajući. Tek posle mnogo godina saznate da tu ženu koju je tukao nikad nije ni imao. Naravno, za tog čoveka koji nikome ništa nije skrivio, najverovatnije ni nikog uvredio, je kasno za naknadnu istinu.

Zato, pravite se ludi da bi vas označili kao normalne. Doduše, nikada nećete moći da budete osoba iz prvog primera. Niste u stanju da u potpunosti savladate mimikriju i na spoljni izgled postanete takvo maloumno biće. Međutim, ima nešto što na ovim prostorima možete da iskoristite bez problema. To su sva ona stradanja koja su nam se dešavala u prošlosti. Najbolje je da se osobama koji spadaju u kretore javnog mnjena prvo malo približite i upoznate ih. Onda sačekate povoljan trenutak i pitate ih:

Da li znate da li neko skoro namerava da kolje svinju?

Naravno da će odmah da ih interesuje zašto pitate. Vi im recite sledeće:

Pa nisam od rata ništa, ono znate nožem, pa ako bi mi neko ko kolje svinju dao samo da je bocnem... Ja ću da je likvidiram iz prve, neće ni da se gicne. Ma, hvata me malo nervoza, nisam odavno...

Bez obzira što mrava niste nikada zgazili, a kamoli pomislili da nečasna dela činite, morate u potpunosti da odglumite ulogu.

Znate šta će se onda desiti? Ako mislite da će svima da pričaju da ste vi neko ko je poludeo u ratu, grdno se varate. U mozgu ima da im se upali lampica za uzbunu koja kaže da ovaj može da mi naudi ako čuje da pričam nešto loše za njega. Bolje je da ćutim, ili koristim uobičajenu frazu kada me neko pita šta mislim o njemu:

Fin mladić, stalno mi se javlja i kaže: Dobar dan... Prema meni je korektan!

I uvek će tako reći, bez obzira što po mojim uputstvima, sa vremena na vreme kada ih sretnete treba da se namrštite i ne javite uopšte.

E sad.... Oni što su stvarno ludi nek ne lutaju oko toga kako će sebe da predstave normalnim. Jedini način da im to uspe je da se bave politikom. Političari na ovim prostorima su istinski manijaci koji sebe i svoj sistem vrednosti predstavljaju normalnim. To im ide lako zbog jedne stvari; ako ste primetili oni koji praktikuju nauku koja se zove Psihijatrija su u stanju da svakome postave dijagnozu. Čak i zdravom čoveku i prepišu mu terapiju. Ali ne i političaru. On je taj koji postavlja i smenjuje načelnika odeljenja ili direktora psihijatrijske klinike. Zato je političar u očima domaće nauke savršeno mentalno zdrava osoba.

Mi ostali smo ludi dok ne dokažemo suprotno.

Ali mi sada znamo caku, pa namerno nećemo ništa da dokazujemo.

                                                 * * *

Kao što rekoh na početku, kao mlad čovek, bavio sam se raznim ozbiljnim razmišljanjima. Tada sam imao dva straha, odnosno dve dileme:

Prava je bila da li će jedna ženska osoba da me ostavi. Tu dilemu sam brzo rešio. Ostavila me.  

Druga dilema koja me mučila da li zemlja u kojoj živim ima budućnost, obzirom da je sve neizvesno i nalazi se na dnu civilizacijskog ponora...

Do skoro sam mislio da je bez budućnosti, ali nisam u pravu. Ova zemlja ima budućnost i evo kako ona izgleda:

Rođen sam i živim u    Srbiji.   Jednoga dana ovo će biti normalna zemlja.

Dvoglave krava će davati duplo više mleka za razliku od starih izumrelih rasa sa jednom glavom. To je i logično; krava sa dve glave može duplo više da jede u jedinici vremena nego krava sa jednom glavom i samim time je produktivnija. Sama će sebe da muze, pakuje mleko i lupa datum na ambalaži.

Ljudi će nositi posebne uređaje na zadnjici koji skupljaju prdež i pretvaraju ga u čistu energiju koja će biti pogon za drugi uređaj koji služi za individualno letenje. Svi će da budu avijatičari. Nosiće lepa plava odela.

Srbija će u budućnosti biti išto što su sada zemlje bogate naftom. Mala Krsna biće srpski Dubai.

Sve će se to ostvariti zahvaljujući vizionarskom delovanju političara u sadašnjosti. Tajno, uložiće ogromna sredstva u razvoj i proizvodnju vrste pasulja koji kod ga čovek konzumira, izaziva veliku količinu gasova. Ono što je nafta danas, taj pasulj biće u budućnosti. Pojedeš 2. kg tog pasulja i stvoriš dovoljno goriva da za vikend odletiš za Pariz.

Na žalost u toj normalnoj budućnosti koja nas čeka, postojaće period kada će demokratija biti ukinuta. Desiće se to kada za predsednika Srbije bude izabran Jang Ce Petrović, potomak kineske emigrantkinje koja je u Srbiju došla krajem dvadesetog veka, trbuhom za kruhom, odnosno stomakom za pirinčem. Nju će da oženi, kako bi dobila stalnu vizu, Srbin prezimena Petrović za 10 000 e tadašnjih, da bi vratio dug prema kladionici. Jedne večeri vratiće se kući pijan iz kafane, uvući u ženin krevet i začeće lozu vladara na ovim prostorima.

Naravno, ljudi u ovom delu sveta su ponosni i prkosni i stvoriće se oružani pokret otpora. Kao bazu za gerilski način ratovanja koritiće isušeni, rastinjem obrasli, lijanama isprepleten kanal Dunav-Morava-Vardar. Krili bi se oni po šumama i gorama, ali njih u budućnosti neće biti; biće raskrčene kako bi se zasadio pasulj.

Taj rat trajaće dugo. Predugo.

Pobediće na kraju uporni gerilci zahvaljujući jednoj činjenici; pred kraj rata jedna populacija ljudi postaće nacija i definisati sebe kao takvom. Vodiće tajne pregovore sa gerilom i izdejstvovaće za sebe najpovoljnije uslove po okončanju rata. Ti uslovi podrazumevaće besplatno zdravstvo, lečenje i dostupnost lekara 24 sata dnevno tokom cele godine. Postojaće ambulante na svakom koraku kao danas što su trafike.

Pogađate, ta novorođena, većinska nacija u budućnosti zovu  se umišljeni bolesnici ili hipohondri.

O njima i njihovom životu uz tabletu ujutru, na podne i naveče, drugom prilikom.

Sada nemam vremena. Iz budućnosti uz pomoć vremenske mašine dolazi Terminator kako bi sprečio opstanak hipohondarske nacije. Neće on da fizički spreči rođenje vođe tajnih pregovora tako što će da ga likvidira kao na filmu. Imaće drugi zadatak. Da postane ministar zdravlja i napravi rasulo i haos u zdravstvenom sistemu.

Uskoro treba da mi dođe pouzdan čovek i donese diplomu o završenom fakultetu za menadžment u medicini. Naravno master. Nije bila jeftina, ali kada je zdravlje nacije u pitanju, to nema cenu. Sutra ujutru se učlanjujem u jednu političku partiju i odmah postajem njen predsednik na lokalu.

Za budućnost ima nade. Ona nije ni mračna, ni svetla. Ona je u našem slučaju smešna. U stvari, nama se budućnost smeje. Svaki put kada uključimo TV ili pogledamo u novčanik. 

Odoh. 

Milisavljeva doktorska zakletva

Hipokratova zakletva

1. Ne čini štetu. Pogotovo kada otvaraš bombonjeru ili drugi poklon od pacijenta.

2. Upakovanu bombonjeru ili drugi poklon ne prosleđuj dalje dok ne proveriš da li ti je pacijent u njega upakovao pare.

3. Ne deli pacijente na osnovu toga koji su ti viski doneli.

4. Nosi stalno stetoskop oko vrata kada si obučen u belo da te ne pobrkaju sa mesarom.

5. Uvek prepisuj bromazepan i brufen.

6. Pacijentima koji su se davili u moru, daj infuziju „slani rastvor“, a onima koji su se davili u reci, „slatki rastvor".

7.Ne deri se u hodniku bolnice ili ustanove na pacijente zarad dostojanstva svoga, to je rezervisano za čistačice.

8.Budi evropski orjentisan. Pacijentima uzimaj pare u evrima ili po prodajnom kursu za taj dan.

9. Nikome ne prepisuj smrtonosni otrov i ako on to želi, al' ga savetuj da primi neproverenu vakcinu kada je pandemija.

10. Sve što saznaš prilikom vršenja svoje profesije, a tajna je zadrži za sebe do prvog odlaska u kafanu ili kod prijateljice.

11.Sve što ne sme biti tajna proglasi tajnom zarad dobrobiti pacijenata i profesije.

12.Tvoje kolege nek ti budu braća i bratski delite sve što dobijete od pacijenata.

13.  Nipošto ne priznaj da si specija  lizaciju dobio kao član stranke ili preko veze jer je osoba koja ti je to omogućila iz istog sela kao i ti.

14. Insistriraj da ti se svi obraćaju sa: „Doktore“ i van radnog vremena.  

15. Piši uvek nečitko jer se apotekari u slobodno vreme bave razbijanjem pisanih tajnih šifri AL Kaide tako da će tebe lako da razumeju.

16.Idi stalno na specijalizacije i seminare ali ne otkrij prvi da te jedino interesuje kad će ručak.

17.Nemoj da si mrzovoljan na poslu ako u prvih sat vremena nisi nekome uzeo bar 50 evra, desiće se do kraja radnog vremena.

18.Budi član sindikata obavezno jer ti to omogućava da ne moraš da učestvuješ na protestima zdravstvenih radnika za Prvi maj, praznik rada.

19. Neka ti svedoci ove zakletve budu svi dosadašnji ministri zdravlja. Ako te neko optuži za kršenje iste, zaspi ga pojmovima na latinskom.

Zakleh se!